Како и сваком оцу тако и мени!

Не зове народ нас свештенике за џаба оцима. Само је један Отац, али смо ми Његови посланици у свету и зато смо духовни оци овог света.

Мени се у последње време јавља доста народа да се молим за њих. Од ове пошасти много је болесних, а много их је и умрло. Можда није умрло процентуално много али мени битних и великих људи јесу. Искрен да будем, стид ме је било.

Зар мој народ да пати, а ја да не патим са њим? Зар он да буде болестан, а ја не?

Питао сам се какав сам ја то духовни отац кад не носим крст свог народа?!

Сећам се свог духовника, оца Герасима Жичког. Диван и весео скупљао народ. Свако је долазио код њега остављајући велики терет, а и своје болести. Тешио нас је, а за узврат умро на ВМА, не зна се које све болести није имао. То је наш траг на њему. Но, он је био уз свој народ и радо то прихватао јер је волео људе и тако Богу служио.

Покојни владика Хризостом га је сахранио, а били су истих година. И сам се чудио зашто је Герасим толико болестан. Но, прави отац не бежи од своје деце и подноси све зарад њих.

Колона на сахрани оца Герасима била је несагледива. Са руке на руку су га носила његова чеда, па и ја мали. Сећам се да смо се гурали не би ли дотакли његов ковчег. Волели смо и ми њега. Знали смо да га то кошта али нам је био потребан! Он је био наш портал са Богом.

Сад је мој ред!

„Где ја стадох ти продужи“, као да ми се тако обраћа. И знате шта? Радостан сам што могу макар мало сличити на њега. Радостан сам што ме је и ова пошаст дохватила. Јер ако страдамо онда сви требамо да страдамо. Заједно у радост Господара нашег…

Погледајте све наше свете који су били близу народа. Свети Нектарије Егински и Свети Нектарије Виталис. Радосно су све дочекивали у болестима, умирали и народ тешили до самог краја…

Питам се: Кад би нас више било што тешимо народ и носимо крст једни другима, уместо да чинимо пакост и зло, не би имали потребе да идемо код Бога у рај, већ би Он сишао у наш. И поново би рај овладао, а пакао ишчезао!

(15. септембар 2021.)