Ne zove narod nas sveštenike za džaba ocima. Samo je jedan Otac, ali smo mi Njegovi poslanici u svetu i zato smo duhovni oci ovog sveta.

Meni se u poslednje vreme javlja dosta naroda da se molim za njih. Od ove pošasti mnogo je bolesnih, a mnogo ih je i umrlo. Možda nije umrlo procentualno mnogo ali meni bitnih i velikih ljudi jesu. Iskren da budem, stid me je bilo.

Zar moj narod da pati, a ja da ne patim sa njim? Zar on da bude bolestan, a ja ne?

Pitao sam se kakav sam ja to duhovni otac kad ne nosim krst svog naroda?!

Sećam se svog duhovnika, oca Gerasima Žičkog. Divan i veseo skupljao narod. Svako je dolazio kod njega ostavljajući veliki teret, a i svoje bolesti. Tešio nas je, a za uzvrat umro na VMA, ne zna se koje sve bolesti nije imao. To je naš trag na njemu. No, on je bio uz svoj narod i rado to prihvatao jer je voleo ljude i tako Bogu služio.

Pokojni vladika Hrizostom ga je sahranio, a bili su istih godina. I sam se čudio zašto je Gerasim toliko bolestan. No, pravi otac ne beži od svoje dece i podnosi sve zarad njih.

Kolona na sahrani oca Gerasima bila je nesaglediva. Sa ruke na ruku su ga nosila njegova čeda, pa i ja mali. Sećam se da smo se gurali ne bi li dotakli njegov kovčeg. Voleli smo i mi njega. Znali smo da ga to košta ali nam je bio potreban! On je bio naš portal sa Bogom.

Sad je moj red!

„Gde ja stadoh ti produži“, kao da mi se tako obraća. I znate šta? Radostan sam što mogu makar malo sličiti na njega. Radostan sam što me je i ova pošast dohvatila. Jer ako stradamo onda svi trebamo da stradamo. Zajedno u radost Gospodara našeg…

Pogledajte sve naše svete koji su bili blizu naroda. Sveti Nektarije Eginski i Sveti Nektarije Vitalis. Radosno su sve dočekivali u bolestima, umirali i narod tešili do samog kraja…

Pitam se: Kad bi nas više bilo što tešimo narod i nosimo krst jedni drugima, umesto da činimo pakost i zlo, ne bi imali potrebe da idemo kod Boga u raj, već bi On sišao u naš. I ponovo bi raj ovladao, a pakao iščezao!

(15. septembar 2021.)