Сваки грех проистиче из страха!

Сваки човечији грех проистиче из страха, а страх произилази из мале вере или невере. Грех је проткан не искључиво страхом, али и са не малом дозом гордости. И та комбинација у човеку рађа кукавичлук, али и у исто време лажно самопоуздање да тај грех направи.

Рецимо ако вара супружник, неко ће питати откуд ту страх? Па баш је ту пројављен страх од смрти, старења и недовољно „живљења“ у животу. Страх себичности се то зове: Нисам довољно проживео, живот је кратак, узми све шта ти живот пружа!

То су све страхови гордости који стварају лажно самопоуздање да се тај грех направи. Кад човек крене у то онда ту и остаје да би добио осећај на важности. Однос између њега и супружника се сад претвара у лаж и превару. Из греха у грех. Али кад прође неко време човеку се да да погледа у огледало и види своје лице и он затрепери од страха своје ништавности. И уместо покајања, које је ретко, човек се дружи са онима који пумпају његов его и чине га још лажнијим. Ту вере нема и човек је роб страхова. То је исто и са моћи и положајима – страх од смрти.

Дакле, сваки грех се лечи вером која изискује од човека прво смерност и скрушеност, која се  постиже покајањем. Кад кажем покајање, не мислим само на исповест код свештеника него и нечињење тог дела надаље, одбацивање тог страха, тј. исповедање у пракси, одрицање свих страхова гордости човека.

Када ово знамо, онда се запитамо како можемо веровати човеку без вере кад смо били сведоци падова и оних верних? Како да ме се не одрекне неко ко не верује у Бога и не плаши се вечних мука, ако ме изда Јуда који је седео са мном за столом и не одрекне ме се Петар, мој најближи пријатељ и брат?

А то опет произилази из страха. Тај човек који је са вама у животу ће вас се одрећи ако буде морао да бира између себе и вас. Опет кукавичлук.

Заиста вам кажем да вера не може почивати без храбрости. Верник мора бити храбар и спреман да положи свој живот за ближње. Па није ли то суштина Христовог живота? Нису ли то речи Христове?

Христос је свој живот положио за нас. Апостоли су своје животе положили за нас. Свети су своје животе дали за своју веру нас ради. Не потврђује ли то да свако ко иде за Христом мора бити храбар у љубави и вери? А то значи да кукавице и егоцентрици не могу бити Христови.

Негде ће свако у одређеном тренутку морати да преломи да ли је кукавица или херој, да ли је у вери или страху, у гордости или љубави. Господе, сачувај нас све од маловерја и наших кукавичлика…