Други нам не би опростили да им радимо то што они раде нама!

Колико неправде на свету, мржње и злобе. Они који томе робују нападају редовно синове и ћерке светлости не очекујући од њих да се бране. Када би ми њима урадили или рекли једну ствар као они нама, то би нам памтили до краја живота и никада нам не би опростили.

Сигуран сам да сте се сусрели са овим. Рећи ћу вам и шта да радите:

Ако вас константно повређују, знајте да је молитва и љубав ваше највеће оружје. У тренуцима најтежег прогона ни Христос, а ни апостоли, нису показивали ни трунку мржње нити зле коби према својим нападачима.

Просто је то линија која постоји између добра и зла, између синова таме и синова светлости. А са друге стране, једино вода може да угаси пожар и потребно је да се не гневимо што им не можемо узвратити истим, нити тражити од Бога да Свој гнев излије на њих, већ их сажаљевати и волети, јер је очигледно то једино што им је потребно. Спомињати их у молитви, али од свег срца.

Знам да то није лако, али је то једини исправан пут. А ако немате снаге да то носите онда је најбоље да се удаљите док се љубав не распламса поново у вашем срцу. За то се молите посебном молитвом за умножење љубави.

То је прави и једини пут према другима који су због недостатка љубави и вере почели друге да понижавају. Понижавање њих ће оправдати њихово зло и такав став. Верујте ми кад вам кажем да ће их више болети ваша ћутња и топла реч него ваш гнев. Ништа их на свету не би толико обрадовало као да виде да ви патите и да се гневите. Немојте патити. Баш напротив – радујте се…

Они ће проћи, и те муке са њима, али ће доћи нови други са новим мукама. Хоћемо ли у налету неправде на нас цели свој живот провести у гневу и сузама?

Ето зашто нам је то рекао Господ. Да овај свет жари и пали, а да се ми радујемо и веселимо лекцијама и сусрету са Господом у дан наше смрти. Да будемо радосни и срећни кад свет од нас то не очекује. Да не бежимо и не кријемо се, већ да покажемо да заправо нисмо ми ти који се требамо стидети због нечега, већ они. На увреде увек одреагујте кад има наде да из тога изађе нешто добро, али не увредама, већ овим што вам рекох. Добротом своје личности не дозволите да вас се то дотиче.

И запамтите да причање о томе само отвара рану. Као да се није ни десило. Бог бележи све, али није важно што бележи њихов грех, већ наше трпљење, љубав и молитве. А ако буде воља Његова и одговори на наше молитве, уместо непријатеља добићемо брата/сестру.

Толико. Осећам да ће многима затребати. Зато без секирације, све иде како треба…