Svaki greh proističe iz straha!

Svaki čovečiji greh proističe iz straha, a strah proizilazi iz male vere ili nevere. Greh je protkan ne isključivo strahom, ali i sa ne malom dozom gordosti. I ta kombinacija u čoveku rađa kukavičluk, ali i u isto vreme lažno samopouzdanje da taj greh napravi.

Recimo ako vara supružnik, neko će pitati otkud tu strah? Pa baš je tu projavljen strah od smrti, starenja i nedovoljno „življenja“ u životu. Strah sebičnosti se to zove: Nisam dovoljno proživeo, život je kratak, uzmi sve šta ti život pruža!

To su sve strahovi gordosti koji stvaraju lažno samopouzdanje da se taj greh napravi. Kad čovek krene u to onda tu i ostaje da bi dobio osećaj na važnosti. Odnos između njega i supružnika se sad pretvara u laž i prevaru. Iz greha u greh. Ali kad prođe neko vreme čoveku se da da pogleda u ogledalo i vidi svoje lice i on zatreperi od straha svoje ništavnosti. I umesto pokajanja, koje je retko, čovek se druži sa onima koji pumpaju njegov ego i čine ga još lažnijim. Tu vere nema i čovek je rob strahova. To je isto i sa moći i položajima – strah od smrti.

Dakle, svaki greh se leči verom koja iziskuje od čoveka prvo smernost i skrušenost, koja se  postiže pokajanjem. Kad kažem pokajanje, ne mislim samo na ispovest kod sveštenika nego i nečinjenje tog dela nadalje, odbacivanje tog straha, tj. ispovedanje u praksi, odricanje svih strahova gordosti čoveka.

Kada ovo znamo, onda se zapitamo kako možemo verovati čoveku bez vere kad smo bili svedoci padova i onih vernih? Kako da me se ne odrekne neko ko ne veruje u Boga i ne plaši se večnih muka, ako me izda Juda koji je sedeo sa mnom za stolom i ne odrekne me se Petar, moj najbliži prijatelj i brat?

A to opet proizilazi iz straha. Taj čovek koji je sa vama u životu će vas se odreći ako bude morao da bira između sebe i vas. Opet kukavičluk.

Zaista vam kažem da vera ne može počivati bez hrabrosti. Vernik mora biti hrabar i spreman da položi svoj život za bližnje. Pa nije li to suština Hristovog života? Nisu li to reči Hristove?

Hristos je svoj život položio za nas. Apostoli su svoje živote položili za nas. Sveti su svoje živote dali za svoju veru nas radi. Ne potvrđuje li to da svako ko ide za Hristom mora biti hrabar u ljubavi i veri? A to znači da kukavice i egocentrici ne mogu biti Hristovi.

Negde će svako u određenom trenutku morati da prelomi da li je kukavica ili heroj, da li je u veri ili strahu, u gordosti ili ljubavi. Gospode, sačuvaj nas sve od maloverja i naših kukavičlika…