Klimakterični dnevnik: Dobrota

Klimakterični dnevnik: Dobrota

Brzinom svetlosti raspremam sto i bacam se na krevet. Neki neobičan umor drži me danima. Sve me mrzi, sve mi je teško. Želim samo malo mira i tišine, no već kroz tren samoća mi pritisne grudi. Brz pogled na sat me sneveseli, šest popodne. Dani mi odmiču neshvatljivom brzinom, iako ne znam u čemu prolaze. Sve se poremetilo u kući, jede kad ko stigne, spava kad ko može. Zatvorenost od godinu dana silovito nas je pritisnula, pa su ukinute slobode spolja olabavile granice unutar porodice. A šta da radim, da ih budim u 8 časova i jurim u dva na ručak? Kako, kad mogu samo da predpostavim koliko je teško mojim pubertetlijama jer im roditelji rade od kuće, a nema škole, žurki i kafića. 

anthony tran i ePv9Dxg7U unsplash scaled e1616160903141 Klimakterični dnevnik: Dobrota

I tako, razumem ih sve i pokušavam da se deci sklonim sa puta, mužu obezbedim tišinu dok ima konferens i usput smislim neko novo jelo za ručak. Pokušavam i da održim u sebi vedrinu, ali ovih dana opasno padam. Možda je proleće, možda hormoni, možda ova glupa, beskonačna izolacija. Vrtim se nemirno po krevetu i ne znam šta ću sa sobom. Sna nema, koncentracije za knjigu nema, smirenih misli nema. Okreni, obrni, iako ne želim, ipak se hvatam za telefon. I naravno, opet šok. Ali danas jak, parališući. Zaleđena buljim u ekran. Umro je moj Đole. Moj mladi, veseli, duhoviti Đole, moj prijatelj iz detinjstva koji je jedini umeo stihovima da uteši cmizdravu tinejdžerku. Prva četiri albuma znam napamet i dan danas. Suze nezadrživo nadiru i ja grabim jaknu i bežim u noć. Plačem isključivo sama u mraku. Oduvek je tako, a ne znam zašto. Možda ne želim nikome da objašnjavam jačinu moje tuge, možda mislim da ne mogu da shvate da deo moje mladosti umire sa njim. 

Sve više ljudi sa kojima sam odrastala odlaze. Izgleda da starim. Osećam kako mi jeza lagano klizi niz kičmu. Ubrzavam korak i prelazim u trk, moram da izbacim ovaj nemir. Čudan je taj strah, na početku je bio od korone, a sada se pretvorio u neku bezobličnu masu koja prečesto zatreperi u mom stomaku. Ne znam od čega je satkan i čime se hrani. Možda neizvesnošću, samoćom ili stalnim bombardovanjem ružnim informacijama. Usporavam korak, karantin je i kondiciju uništio. Nemir lagano jenjava i ja se odjednom budim i vidim park, decu, ljude koji prolaze. Neko sa psom, neko sa telefonom. “Rekao sam joj, nisi u pravu!” “Gledam je, nikada neće biti dobra majka!” “On je nesposobnjaković.” “Nema korone.” “Ima korone.” Rečenice pršte u krug.

The post Klimakterični dnevnik: Dobrota appeared first on WANNABE MAGAZINE.

Share this post

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.