Да ли треба славити рођендан?

На интернету се могу пронаћи разна мишљења старијих и савремених духовника, монаха, вероучитеља и теолога кад је у питању ова тема. Углавном су мишљења да се рођендан не треба славити и то повезују са тим да је на рођендану цара Ирода Свети Јован Крститељ изгубио главу, те ето, некако повезавши то са рођењем себе или своје деце, ни ми не требамо славити рођендан. Други су пак мишљења, а и у пракси кроз историју је то живело, да се слави имендан. Дан када си  рођен и по том светитељу добио име, онда славиш тај дан и тог светитеља као твој имендан.

Међутим савремен живот нас је и именима одаљио од светитеља у календару. Данас се деца зову свакојако, а то најмање има везе са неким светитељем. Осим тога, имендан је више монашка пракса која је покушала заживети у мирјанству, бар код нас, безуспешно. Када се неко постриже и постане монах њему се дарује име по неком од светитеља, и тако монах може да слави имендан.

Дакле, шта радити?

У хришћанству слављење било чега везује се прво за слављење Бога, па онда и човека као Његове коначне креације у нашем свету. Рођење живота је тајна над тајнама. Ни сами нисмо свесни какво се то чудо дешава приликом зачећа.

Данашња наука је 2016. године на Северо-западном универзитету успела уз помоћ посебних инструмената да сними тренутак зачећа у јајној ћелији и при том тренутку забележи тренутни сјај и светлост након које то више није парче меса већ и душа жива око које се ствара физичко тело. То је само трен, сличан експлозији и паљењу малог сунца, трептај стварања живота, а то је рекао и Јован у првом поглављу, да је „Он светло сваком човеку који долази на свет“, а тад и у то време нису имали лабораторије да то докажу.

Дакле, стварање и рађање живота је директна реч Бога у овом свету и прва заповест дата човеку: “Рађајте се и множите и напуните свет.“

Друго, стварање живота је Божија делатност и Његов благослов. А од самог почетка човека на земљи ђаво се труди да човека обори, и да се човек више не рађа. Борба добра и зла у овоме свету се прво води око рођења детета. Сетите се када се Христос родио да је Ирод побио на десетине хиљада деце тражећи Њега. Ти Витлејемски мученици су били први мученици Христа ради. Кроз ратове или себичности ђаво је кроз историју покушавао да смањи или искорени рађање човека, и то прво ударајући на брак.

Кад је брак у питању, знајмо да је Бог кажњавао људски род када је дошло до извитоперености брака.

Прво је ђаво кроз змију избацио Бога из брака Адама и Еве кроз непослушност. Казна за то се зна… Онда у време Ноја велможе су захтевали право прве брачне ноћи са младом пре ступања у брак и због тога је Бог пустио потоп. Прво Христово чудо било је на свадби у Кани Галилејској када је Господ воду претворио у вино, када је домаћинима нестало вина. Тако је показао да је брак частан и благословен. Замислите да је Господ на свадби, где је био са мајком и апостолима, дао још вина да се домаћин не би обрукао и да би се веселили људи. Неко би рекао да ће Христос устати и почети да вређа и тера кући, говорећи да им је доста било вина и да су пијанице, али не…

А у ово време ђаво је успео више него икад да побије деце и то без мача и испаљеног метка. Код нас у Србији од деведесете до данас обављено је око двадесет милиона абортуса! Ето колико смо ми ђаволики и њему послушни. Кроз разне вакцине, хормонску и гмо храну људи данас постају стерилни. Кроз медијску пропаганду гурају се приче о гордости и самољубљу: довољан  си сам себи, шта ће ти неко други, буди сам свој, итд. Онда су псе и мачке ставили испред деце и брака, и на крају истополност прогласили нормалним.

Верујте ми кад вам кажем да ће у данашњем времену бити велики пред Богом они који буду свој брак до краја пронели и који буду децу имали. Много је искушења и пропаганде сатанизма који се више не крије већ јавно дефилује пред свима. Треба издржати, а Господ баш о том нашем времену говори кад каже да ће се спасити онај који издржи до краја.

Нисам сигуран да ти данашњи духовници знају колико је тешко и одржати саму трудноћу данас? Моја супруга је са великом муком и директном Божијом интервенцијом донела на свет троје деце и то више боравећи по болницама него код куће. Некада су жене радиле до деветог месеца и порађале се на њиви, а данас је то само легенда. Такође је, због наведених разлога, изузетно раширен стерилитет и млади јако тешко долазе до потомства. Многи иду на вештачку оплодњу, где опет неки недовољно упућени духовници говоре да није благословено.

Сам Патријарх Павле је свом свештенику и секретару и његовој супрузи благословио одлазак на вештачку оплодњу са назнаком да се оплоди само онолико ћелија колико ће се употребити. Да се оплођење ћелије не смеју продавати или уништавати.

Дакле, савременом човеку је изузетно тешко да дође до потомства.

И на крају, да видимо да ли у хришћанству постоји пример где се слави неки рођендан. Наравно да постоји. Прво рођење Христово, па Богородице, па Јована крститеља.. Код Јована Крститеља имамо и слављење зачећа, где је анђео интервенисао чудом. Дакле, ако нам они нису узори, ја не знам ко је?

Ах, замало да заборавим: кад се дете роди, па љубав која настане између мајке и детета, не постоји ништа светије од те љубави на земљи. Зато и Свети Владика Николај каже да нас само Бог воли више него мајка, а Свети Пајсије Светогорац каже да је мајка најјачи човек на свету.

Узевши све ово у обзир долазим до закључка да се рађање живота као благослова Божијег итекако треба славити. Свако рађање је шамар паклу и радост небу. После рођења детета родитељи иду у цркву да свештеник очита молитву за освећење воде и знаменује дете, тј. да му име које остаје на детету до дана крштења. Том водом се новорођенче купа наредних 40 дана, што је припрема за крштење, и после тога се дете крштава. Но, то је друга тема…

Како треба славити рођендан?

Е, ту нам Иродов рођендан треба бити пред очима. Да на рођендан детета сви одемо у цркву и захвалимо се Богу. Да се причестимо ако има Литургија тог дана, а само славље обавити дељењем хране са најближима како ми то и радимо. Дакле, на рођендан не треба славити стомак већ Господа, што не знави да не требамо јести и веселити се. Ако не славимо рађање живота и долазак још једне  личности на свет, шта ћемо славити?

Код будиста је у култури да се рођење не само не слави, већ се сажаљева. По изворном будизму живот је зло и треба га прекинути јер је непрекидни круг рађања и недостижност нирване која је у преводу “ништавило”. У тој религији не славе рођендан. Можда сад и славе, јер се изворни будизам доста променио под утицајем хришћанства. Но, ми нисмо будисти.

Најсрећнији дан мог живота било је рађање моје деце и саопштавање да су жена и бебе добро и здраво. То је дан кад сузе крећу саме, поглед иде у небеса а уста сама говоре: “Хвала ти Боже!“ Ако то не славимо, не знам шта онда треба да славимо. Ако то није велика милост Божија, не знам шта је. Како каже и наш велики ава Јустин Поповић: “Рађање деце је знак да Бог и даље верује у човека.”