Mi seljaci… Šta ćeš… Vazda kraj sa krajem povezujemo. Te unesi šunku, te iznesi. Te na tavan, te u podrum. Godinama tegljačimo ove šunke… Umesto da kao gospoda odemo u prodavnicu i kupimo narezano.

Al’ šta ćeš? Tvrdoglavi smo vazda bili.

No, aj’ sad… Još par dana ostalo do rođenja Hristovog. Ali za nas to nije samo ručak već godina pripreme. Godina u kojoj hranimo stoku, voće i povrće, pa onda ono hrani nas. Čuvaš ih od semena i odojčeta pa dok ih ne ubereš, pa posle čuvaš opet dok ne pojedeš. Krug života u kojem na kraju i zemlja pojede nas. “Zemlja si i u zemlju se vraćaš”, kako i stoji u Jevanđelju. I iz iste te zemlje poniknu novi plodovi i novi ljudi.

Tako eto i Hristos od zemlje i Duha Svetoga rodi se da čovek više ne bi bio prah. Već kad se rodi da ne umire već bude plod koji će krasiti Božije žitnice.
To je ono čemu je učio mene moj otac, a ja svoju decu. Da cene i poštuju sve oko sebe kao dar Božiji. Samo tako će biti zahvalan Bogu na svemu kao i na svakom zalogaju.

Zemljo moja, nebo nam se rodi!