Веза оца и сина је посебна веза. Зато породичним људима није било необично богооткровење као Оца и Сина и Светог Духа. Догматика, за многе необична, за прве хришћане била је логична.

Генетика, жеље, васпитање, љубав, вера и све остале врлине се преносе са оца на сина који исте преноси на своју децу. Од презимена, образа, до крсне славе – то је највеће наследство које треба одбранити надолазећа генерација.

Некад нека генерација прескочи све то и одметне се у гордост, зато је свако добро дело записано и чека реч Божију да никне. Тешко семену које не ниче генерацијски, већ после дуго сушних година само се пробија кроз још нерашчишћено трње, врелину без хлада и крст самоће. Такво семе мора да победи лењости и слабости предака својих и да наткрили будућа поколења као да је терен увек био чист, хлад увек постојао и да је породица увек ту била за све.

Но, то у овом случају није реч. Бог као Отац, Син и Свети Дух је одувек постојао и то у свим врлинама. Тако би и ми требали да постојимо, отац за сина у Духу Светоме кроз врлине и подвиге победе над самим собом! То је суштина суштине. А да син поставши отац не жали за оцем, већ да се посвети сину ради његовог сина и тако у Царство Божије у вечност.

Сећам се дана када се Петар родио. Мала беба са килограм и по, изашао пре времена на свет, а смрт му већ за вратом дисала. У име тог Бога Оца који воли Свог Сина сам клечао и молио да поштеди моје дете. Па ко ће разумети оца ако не Отац?

Пројео и напредовао сто грама дневно и од сестара на Неонатологији прозван “Шампион!” Рођен и прозван као шампион.

Нека расте за свог сина молитвама мојим, али нек зна ко га је шампионом прогласио: да је то био Отац небески, који је највећа снага његова. Да ће бити шампион своме сину једног дана молећи се Оцу не више као син, већ као отац. Да зна да никад не прекине ту нит, јер смрт ходи кроз живот са нама и само је Бог може васкрснути управо тим домостројом спасења Оца, Сина и Духа Светога.

Сине! Нека ти је срећан дан кад си дошао на свет пре шеснаест година у 12.35 и молитвама био задојен, па тек после три дана мајчиним млеком. Снага наша је Бог и то никад не заборави!

Сине, оца не обрукај да те се син не посрами!

Волимо те сви, од Бога до мене, од смрти до вечности!