Патријарх Порфирије: Косово је наше биће, наше дисање, наш вид!

Патријарх српски г. Порфирије служио је вечерас у храму Светог Саве на Врачару молебан Пресветој Богородици са акатистом за наш народ и за наше светиње на Косову и Метохији, поручивши у обраћању након молебана да је Црква увек била уз наш народ на Косову и Метохији и да ће тако и остати.

– У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, децо Светог кнеза Лазара, Светих мученика косовских, свих Светих отаца и матера са Косова и Метохије, али и свих светих из нашег рода, сабрали смо се ове у дане Свете Четрдесетнице, овде у Саборном храму нашег народа на молитву, а овакви молитвени скупови се одржавају у многим храмовима у нашој Светој Цркви. Сабрали смо се у току Великог поста, који је период покајања, помирења и молитве, да бисмо се још снажније и усрдније Богу помолили, да бисмо се помолили Пресветој Богородици, Мајци Господњој, али и Мајци нашој.

Истичићи  да је пост и иначе време када се усрдније молимо, када се сабирамо у Господу и када се припремамо за најважнију победу, Васкрсење Христово, када се припремамо да будемо и учесници у тој победи, Патријарх је наставио:

– Пост је, као што знамо, период покајања, један дуги пут који у својој сржи има оно што Свети Јефрем Сирин изражава у трећој строфи своје молитве, коју многократно читамо у току овог поста, а која каже: „Дај ми, Господе, да видим сагрешења своја и да не осуђујем брата свога“. То исто је сам Господ рекао поучавајући нас како да се молимо, у молитви „Оче наш“: „И опрости нам дугове као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Упозорио нас је, изговоривши ту молитву, да само онда када смо ми спремни Христа ради да праштамо другима моћи ћемо Њега да препознамо, моћи ћемо Њега да препознамо међу собом и у нама, јер Он је ту. Ако тога нема онда су наше очи напросто затворене и наше срце запечаћено. Онда је наш ум помрачен. Зато нека овај период поста буде заиста наш смирени ход у духу молитве Светог Јефрема Сирина и у духу речи Христове из молитве „Оче наш“.

Обраћајући се из, како је рекао, једног од најлепших православних храмова којим нас је Господ обдарио, а који је као све оно што ми јесмо, и све оно што имамо и што умемо, утемељен на Лазаревом Косову, поглавар СПЦ је казао да се посебно у ове изузетно тешке дане за наш народ сабирамо да бисмо се помолили Богу и призвали молитве свих светих за наш народ на Косову и Метохији, за наше светиње на Косову и Метохији, за наше Косово и за нашу Свету Метохију.

– Сабрали смо се овде скромно и смирено зато што смо народ Божји, народ хришћански, зато што смо Црква. Зато добро и знамо шта за нас значе и шта за нас јесу Косово и Метохија, јер је Црква на Косову одувек. Црква никада није одступала од Косова и Метохије и никада није напустила Косово и Метохију. И не само што није одступала, него ни у ком смислу није остављала народ и светиње, села и градове, све оно што Косово као бисер јесте. Никада, па ни сада! Црква је на Косову и Метохији и сада, и увек ће бити! Знамо да то Господ хоће. Црква је тамо не напросто мислима из удобних кабинета и комфорних салона, не празним и хистеричним речима које најчешће само звоне – него делом. Она је тамо оним што она јесте, она је тамо собом. Црква је кроз векове чувала косовски дух и носила га собом где год да је Црква у нашем народу и ширила га. Црква је, драга браћо и сестре, Косово донела у све наше градове, у сваки кутак, у сваки педаљ простора и земље где ми живимо. Црква је благотворним зрачењем кнежевих светих моштију из његовог кивота у Раваници, у Врднику и Саборној цркви београдској, обасјала и освештала сав наш род. Наша Црква заједно са верним народом одлично зна посебну важност косовско-метохијске српске територије, самог срца наше отаџбине, али не мање и вековног Косовског завета, којим се у нашу историју на новозаветна и светоотачка врата уводи и чува јеванђељско предање.

Осврнувши се на стално присутне „прозивке“ да Црква треба да изнесе свој став, сада и око КиМ, а да то најчешће долази од оних који најмање за Цркву маре, Патријарх Порфирије је и овом приликом био недвосмислен, рекавши да нема потребе да било ко Цркву учи и да објашњава шта је Косово и како Црква треба да поступа на Косову и око Косова:

– Поред оних, морамо искрено рећи, добронамерних, који ипак из разних разлога само биће, послање и мисију Цркве напросто не разумеју или би пак хтели да је по својој слици и прилици кроје, најинтересантнији су нам они који таква питања постављају, а и опростићете ми што ћу искрено рећи, а Цркву из дубине душе презиру. Они којима се – и опет ми опростите на изразу – и коса на глави диже када цркву, храм, и на фотографији виде. Кад се они питају зашто Црква ћути, нама је то, најблаже речено, занимљиво. Али немамо никакву потребу да им било шта одговарамо осим онога што је наша најдубља хришћанска дужност: да се молимо Господу да буде милостив и њима као и нама, да просветли срца и њихова и наша, и да им отвори ум. То морамо увек чинити и то чинимо. Такви би, из само њима знаних разлога, у овим тешким временима за нас и наш народ, а нарочито на Косову и Метохији, још више међу нама сеју смутњу и хаос. Хтели би да међу нама буде што више неспоразума, раздора, свађа, хтели би да једни друге прозивамо, да нико не покаже ни елементарну меру смирења, макар у дане Свете велике Четрдесетнице. Па би и Цркву да упрегну да им буде – опростите опет на изразу – у њиховом програму бесплатни извођач радова, да им изводи радове у њиховом лицемерном и недобронамерном науму. А што се Косова и Метохије тиче, ми добро знамо да је многима међу њима до Косова стало исто онолико колико и до лањског снега. Наша Света Православна Црква, браћо и сестре, се увек и неуморно, не само оглашавала о Косову и Метохији, него и неумољиво и непрестано сведочила и творила истину о Косову. И то што је у прошлости увек чинила, чиниће и у будућности увек. Дакле, Црква, ми православни Срби, са Косовом и Метохијом живимо. Косово је наше биће, наше дисање, наш вид. Косово – то смо ми! Па, не мислите ли ваљда да ћемо сваког дана кад се пробудимо да вас обавештавамо да ми заиста дишемо, да ми заиста гледамо, да ми заиста живимо природно, да ми смо оно што јесмо. Наравно да је најлакше на речима и у вечно острашћеној атмосфери „ослобађати Косово” и мешати своје жеље и не једноставну тегобну реалност, која најпре свакодневно притиска нашу браћу и сестре, наше сународнике са Косова и Метохије, не водећи рачуна о свим аспектима изузетно тешке и компликоване опште глобалне ситуације.

Одговор онима који не верују у снагу нашег оружја, молитве, а који изнова и изнова испитују ставове Цркве, уследио је у Патријарховим речима  да једино у храму у којем се сабирамо око Светиње Господње можемо не само исправно видети и разумети, него и сушински, хришћански, јеванђељски, православно допринети очувању нашег народа и светиња на Косову, нашег Косова и Метохије:

– Неко се пита зашто Црква у ове Великопосне дане и у тешка времена позива на молитву за Косово и Метохију? Нема ништа паметније Црква да ради? Гле, чуда! Црква се моли?! Извините, стварно нисмо знали да је то најјаче оруђе које може да има један хришћанин, да свако друго оруђе и активност тек утемељена на тој вредности може добити свој истински и прави далекосежни и пуни смисао. Браћо и сестре, молитва је наше најјаче духовно оружје. Онај спасоносни мач са Христове дечанске фреске. Само они који у Бога не верују, они снагу и реалну помоћ молитве у борби са сваким искушењем, било да је реч о сопственим гресима, било да је реч о злу и непријатељству које на нас насрће споља, не разумеју. Где је молитва – ту је дејство, сила и моћ Божја. Свети Григорије Ниски каже: „Бог дејствује вашом молитвом.“ Где је, једном речју, молитва ту је и Бог. Наш народ каже: „Сила Бога не моли“, али и додаје управо из свог православног искуства да: „Бог силу не воли.“ Зато ми знамо да је Бог у молитви присутан и зато знамо да је исход, победа истине, неминован. Par excellence, најприродније место молитве и место присуства Божјег јесте храм, а Бог нас је, још једанпут понављам, благословио овим дивним даром, једном од најлепших православних храмова, даривао нам је храм Светога Саве, а можда га нисмо ни заслужили и у томе Бог пројављује своју милост и свој благослов. Зато ћемо као Црква на овом светом месту и у другим нашим храмовима свакодневно своје молитве узносити Господу за Косово и Метохију и за наш народ у умноженим искушењима времена у које нас је Бог призвао.

И ових дана сведоци смо да се организују разноразни облици „подршке“ народу на Косову и Метохији (литије), а да заправо не знамо ко, користећи незадовољство људи, стоји иза свега тога. Указујући на то, Патријарх је казао:

– Ми немамо ништа против, то је важно рећи, да бригу о Светој српској земљи, о Косову и Метохији, свако изрази и организује на свој начин, на различите начине и на други начин у односу на то како ми организујемо себе и пројављујемо свој начин. Немамо ништа против тога да свако организује себе на другом месту изван храма, али Црква не може пристати да се без ње, изван храма као најважнијег дома молитве, неко облачи у њено име, да користи њено име и њено достојанство, без обзира о којој врсти се организовања и о којој врсти организације се ради, без обзира колико назив било којег евентуалног организивања и било које евентуалне организације може да лепо звучи, и без обзира на то што може имати истинске, часне и исправне циљеве, јер ми знамо шта је Црква, и знамо ко смо ми, и знамо шта је храм, и знамо шта је молитва. Али иза разних организовања, ако хоћете и организације, често не знамо ко је, али често не знамо, чак и ако оне не знају, да ли може бити неко невидљив који и њих употребљава у неке друге сврхе које нису у складу са коначним и крајњим циљем који себи поставља себи Црква. У том смислу, ми морамо водити рачуна као Црква због одговорности на коју нас је Господ позвао да будемо опрезни и да не дозволимо себи да на било који начин будемо употребљени, понављам, чак и онда када неко може бити има добре и најчистије намене. Црква је шира од неба, свеобухватна, не може се сузити на ништа мање од ње, на ништа мање од неба. Она има свој вековни ред и поредак и зна се како она функционише. Она има и свој ритам. Зато треба знати да напросто није могуће, чак и кад би неки људи хтели да јој се наметне неки концепт који не извире из њеног искуства и из њеног предања, да јој се наметне неки концепт који може бити туђ њеној улози и њеном деловању у свету. Црква увек гледа из перспективе вечности и узимајући у обзир све околности, води рачуна о целини, а изнад свега сведочи Христа распетог и васкрслог. Зато Црква није никада била, нити може бити, нити ће икада бити, напросто Бог то неће дозволити, фактор раздора и сукоба, него извор и темељ јединства и разумевања, простор јединства и разумевања. Она је по својој природи и суштини ту да теши, да у свим околностима буде свакоме компас, буде оријентир, а никако да ствара, па чак и да доприноси, раздорима. У Цркви постајемо једно у добру, у врлини, у добрим делима, у љубави једни за друге, и то је јединство које нам је важно. То је благословено јединство. Јединство у злу не користи ни нама, а камоли неком другом. Потребни смо једни другима, и зато Црква чини све да, не дај Боже, Срби устају против Срба. Наравно да би се томе многи радовали. Историја нам је све то много пута показала и научила нас је да је верност Јеванђељу и његово држање једини сигуран, спасоносан и исправан пут којег треба да се држимо. Мати Харитина, игуманија из Пећке Патријаршије, кад смо се чули пред почетак поста, када сам се осврнуо у том разговору на ову тему, рекла ми је: „Ако будемо бољи, ако будемо свети, Господ ће имати коме да чини, све ће бити другачије.“

Још једном нагласивши да Српска Православна Црква никада не може и неће одустати од онога у шта су веровали и шта су бранили наши свети преци, и да ћемо увек бити спремни да личном жртвом и молитвом будемо уз оне који су упркос свему остали у својим домовима и вековним огњиштима крај светих олтара Високих Дечана, Грачанице и призренске Богородице Љевишке, г. Порфирије је додао:

– Стога и данас призивамо молитве свих светих: Свети Саво, оче свих нас православних Срба, Свети кнеже Лазаре, Свети Јоаникије Девички, сви Свети мученици косовски, сви свети из нашега рода, помозите нам да будемо бољи. Измолите пред престолом Господа вашег и нашег да, када будемо бољи, боље мислимо, боље говоримо, боље чинимо, тако да све оно што је наше, буде и остане наше, и да га умножавамо у свакој врлини и добру, нама на спасење, а свима осталима на корист.

Позвавши све нас да  узмемо себи као послушање да на бројаници из дубине душе, са умилењем и сузама на коленима молимо Господа да буде милостив, да молимо Господа да буде са нашом браћом и сестрама, са нашим светињама на Косову и Метохији, да буде на Косову и Метохији, поглавар СПЦ је овим речима завршио  своје обраћање након молебана у храму Светог Саве:

– Молимо на бројанице: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас грешне. Помолимо се исто тако у својим келијама, у клијети срца свога, Пресветој Богородици: Пресвета Богородице, спаси нас. Пресвета Богородице, спаси нас. Пресвета Богородице, спаси нас.        Нека би Господ дао снаге да прођемо кроз Велику Четрдесетницу, у ужем смислу те речи, али и кроз Четрдесетницу подвига нашег народа, кроз пустињу и пучину пуну искушења на том путовању, како бисмо не само угледали светлост Васкрсења Христовог, него заиста заједно са Њим могли да кажемо: Христос васкрсе! А у томе је наша победа. Амин!

Током Васкршњег поста, молебани ће, поред храма на Врачару бити служени сваког петка од 17 сати у још четири београдска храма. Међу њима су храм Светог Димитрија на Новом Београду, Рођења Пресвете Богородице у Земуну, Светог Александра Невског на Дорћолу, и Вазнесења Господњег у Жаркову.

По благослову патријарха Порфирија, у њима је служен и биће служен, како је најавила СПЦ, „молебан Пресветој Богородици са акатистом за наш верни народ на Косову и Метохији, за наше светиње на Косову и Метохији, за наше Косово и Метохију“.

Фотографије: Print Screen ТВ Храм

Ј. Павловић