Ниједном се олујом не можемо поносити…

Ако гледамо на националистички и племенски идентитет онда раст једне нације може да се заснива на повременим олујама према противницима, али смо онда у проблему.

Прво, Бог на своју децу коју је створио на земљи неће гледати по заставама и бојама већ по срцу и делима љубави. Олујотворци и они који у тим ураганима учествују су ликом исти као и фарисеји који су Христа хтели да разапну, и Римљани који су ту њихову мисао спровели.

А друго, што следи из првог, је управо оно што су ти нељуди том приликом рекли: „Крв његова на нас и на децу нашу!“ Управо је и то проблем. Да потомци оних који су олује правили ће испаштати, а самим тим и будућност нације у чије су они име говорили да се боре. Не може отац убијати туђу децу а да негује своју, и у исто време тражи благослов за своју децу.

И на крају крајева, једина будућност сваке нације није у државама и њеним границама већ у Царству Божијем. Христос и сам говори кад заповеда апостолима да иду свуда и да проповедају, па каже да нема више ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака, већ да смо сви једно у Христу.

Ова земља је видела много зверстава од стране свих. Свако је записано. Свако ће бити исправљено. Свако робијано што није покајано. Ниједно дужно небо земљи остати неће. Али је и видело дивних и светих дела где су непријатељи једни друге сакривали, помагали итд, и та су дела набом записана. Цела историја је један запис под који ћемо сви стати једног вечног дана, само што ће неком бити вечна ноћ.

А нације… Шта су оне?

Оне су мале/велике породице које дишу својим идентитетом. Својом историјом исписују странице записа и благосиљају или куну поколења у будућности.

Као и у свакој породици тако и у нацијама постоје они који су се истицали мало више у добру или у злу. Кад гледам на нас Србе, ја гледам као на народ Светог Саве. А то значи да ће Свети Сава изићи са својима пред Господа и рећи: „Ово су моји, Господе! Суди мени како и њима!“

Колико је само дивних примера било у нашој историји – поносних, достојанствених, храбрих, светих… Заиста ми се лице озари кад се сетим тога. Сетите се Српско-бугарског рата кад су наши дедови прекинули рат и пропустили хуманитарну помоћ и придодали још помоћи за непријатеље, па је због тога у холу Црвеног крста у Женеви на табли написано: „Буди хуман као што је Србија била 1885.“

То је витешка борба, кад до борбе већ мора да дође.

Много светитеља, витезова спортиста, генијалаца је изродио наш народ. Шарена је таписерија наша. Али од свих боја има и црнила. И међу нама су постојали убице, мрзитељи, сецикесе, издајице, изјелице, а и биће их док је света и века. За то нам остаје покајање и то управо због благослова Божијег за децу нашу.

Нећу коментарисати друге. И себи смо сами довољни за анализе и то вековне. Пропатио је наш народ кроз векове. Ако је постојао један народ који је измислио боре на челу то смо онда били ми. Жуљеве на рукама и ожиљке на срцу…

Не пишем ово да се хвалим или да кудим, већ да бар једну бору саберем на нашим лицима у вези наших дела и корака. Запитајмо се над питањем нашег Светог Лазара кад пита за које смо царство опредељени? Упозоравајући нас да је земаљско за малена царсто, а небеско вечно и довека.

А олује… Оне које су биле не смемо заборавити. Не освете ради већ да нам се не понове. Требамо опростити иако нам нико није тражио опроштај. Зашто то?

Гледао сам целог живота мог оца коме су кућу узели у тој олуји. Није могао да опрости, да остави те блокове и малтер. Да настави са децом својом. Болело га је до краја живота. Та љута рана га је на крају и убила.

Пре неки дан је требало да сахраним човека који није крштен. Избегао из Хрватске покушавајући да нађе дом негде другде. Са девет гелера у себи и том горчином убијао се алкохолом док није умро. Последњи ударац породици задао је он тиме што је некрштен умро, па му ни свештеник није могао доћи на опело.

Мој отац се крстио кад је са фронта дошао. Од алкохола смо га избавили. У цркви се венчао и повремено причешћивао, али рана га је болела.

У кући код тог јадног човека, кад сам долазио да светим водицу, на зиду сам видео да стоји само једна слика. Слика незавршене куће од блокова и малтера. Осетио сам бол која извире из те слике. И ја сам своју кућу изгубио кад и мој отац. Рекао сам им да скину ту слику, али нису. Остала је и копала старе ране док последња жртва те олује није отишла.

Мој отац је био на фронту у Белом Манастиру и заузео је кућу од једне хрватске породице, која се иселила, говорећи: „Ви сте мени узели кућу, и ја сам вама. Сад смо квит!“ Али мој деда Љубомир на нашој слави ’94. године му је рекао: „Дуле, врати ту кућу. То није твоје. Отето проклето!“ И мој отац је вратио, оставио тешког срца. Ето шта ти је наш човек. Ти му узимаш, а он ти даје!

После сам чуо за Светог Порфирија, Кавсокаливита – паликућа који је палио куће где је живео. Подвизавајући се подизао је кућице од шибља, и таман кад се навикне он запали и иде даље. Кажу да је то највећи подвиг, не навикавати се на место, немати куће осим неба и земље и Бога над свим Небесима. Ето… Нашем народу су други куће палили.

Због свега овога вам кажем: Оставите се прошлости. Гледајмо себе данас. Избацимо сав отров и горчину нас ради. А они који су нас газили, нека се покају.

Јер рекох: Небо све памти! Немојте да небо злопамти нама…