Колико човек искорости дана и за шта?

Свакодневно нас чекају изазови и свакодневно се ресетују дани, па и кад неки дан не одговоримо на све изазове имамо следећи. Но тај ресет неће трајати заувек. У Божијим је рукама када ће се наши дани навршити, што би требало додатно да нас мотивише да више и боље радимо, а не да нас успава прихватајући те нове прилике новог дана као да нам је то обећано и да нам Бог то дугује.

Дакле, ако данас нисте урадили са свим вашим све што сте планирали, имате сутра. Но гледајте да то сутра не буде ”мало сутра”! Тако многи планирају дружење са пријатељима, ближњима, родбином, пикнике са породицом, пецање са синовима, шопинг са ћерком, лов и вожњу бицикла, шетњу – па све и до одласка на недељну Литургију.

Неће нам се све олакшавати. Ако нешто желимо то ће се проверити. Колико вас је рекло да ће доћи код мене на Литиргију или пак у неки манастир – и никако. Кажемо ”не отвара се“. Ма бре, ми то не желимо јако. Како то да се отворило за пијанчење у кафани, а није да се оде у Острог или у Јасеновац или на Косово и Метохију?

Ако је то тако, шта мислите ко је онда тај који отвара и затвара? Бог сигурно не отвара кафану и кладионице итд, а затвара одласке код породице и време са вашом децом!

Не будимо лењи. Увек се може лепо живети, само је до тога колико то желимо.

Сећам се кад смо били прилично сиромашни, па нас стисло са свих страна да не знаш где ћеш. А човек у том тренутку се затвара у кућу и у себе, кука и размишља. Једе себе и друге.. А ја кажем: ”Амо у шетњу!“

”Па зар сад?”, ”Није ми до шетње”, итд.

”Ајде ајде, идемо…”

Одемо, и одмах лакше.

Дакле, и у тешким временима човек себи увек може олакшати ако тако жели.

Тешко онима који заволе своју тугу. Такви ће стално тражити разлоге да буду несрећни и тужни. Мисија да усрећимо такву особу ће и Богу бити претешка. И заиста вам кажем да чешће виђам људе који имају свега  чега смо ми билни жељни или маштали, а да су веома незадовољни и несрећни… Гледам мог друга како има замак од лего коцкица, а он неће њиме да се игра. Па бре, ја тражим од Божић Бате да ми донесе лего коцкице, а ја добијем оне огромне кинеске што смрде на нафталин… Шта да се ради кад је тад Бог био на ратишту са мојим оцем и ујаком, па му је то било при руци. Друга деца кликере и сличице, а ја меткове и чауре разних калибара. Паклице цигара и лименке…

Па и сад се човек запита како то људи имају свега, а немају среће. Гледам комшију, а он има бубњеве које и не свира. Ја радио физичке послове и скупљао паре за бубањ. Па купио неки распаднути ”Амати”, а срећи никад краја. Лупао сам по десет пута дневно… Ето, сад ми људи по трафикама скупљају легендарне аутиће и шаљу. Шта ћеш кад је навика остала. Хоћу рећи да уживате кад имате ваше поред вас и дан за то. Одрадите шта морате, па кући по породицу и у авантуру. Ако не успете данас, ту је сутра.

Бог нам за педесет година да 18 250 дана, а наша деца памте само пар лепих ствари са нама. Колико човек искорости дана и за шта?