Patrijarh Porfirije: Kosovo je naše biće, naše disanje, naš vid!

Patrijarh srpski g. Porfirije služio je večeras u hramu Svetog Save na Vračaru moleban Presvetoj Bogorodici sa akatistom za naš narod i za naše svetinje na Kosovu i Metohiji, poručivši u obraćanju nakon molebana da je Crkva uvek bila uz naš narod na Kosovu i Metohiji i da će tako i ostati.

– U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, deco Svetog kneza Lazara, Svetih mučenika kosovskih, svih Svetih otaca i matera sa Kosova i Metohije, ali i svih svetih iz našeg roda, sabrali smo se ove u dane Svete Četrdesetnice, ovde u Sabornom hramu našeg naroda na molitvu, a ovakvi molitveni skupovi se održavaju u mnogim hramovima u našoj Svetoj Crkvi. Sabrali smo se u toku Velikog posta, koji je period pokajanja, pomirenja i molitve, da bismo se još snažnije i usrdnije Bogu pomolili, da bismo se pomolili Presvetoj Bogorodici, Majci Gospodnjoj, ali i Majci našoj.

Ističići  da je post i inače vreme kada se usrdnije molimo, kada se sabiramo u Gospodu i kada se pripremamo za najvažniju pobedu, Vaskrsenje Hristovo, kada se pripremamo da budemo i učesnici u toj pobedi, Patrijarh je nastavio:

– Post je, kao što znamo, period pokajanja, jedan dugi put koji u svojoj srži ima ono što Sveti Jefrem Sirin izražava u trećoj strofi svoje molitve, koju mnogokratno čitamo u toku ovog posta, a koja kaže: „Daj mi, Gospode, da vidim sagrešenja svoja i da ne osuđujem brata svoga“. To isto je sam Gospod rekao poučavajući nas kako da se molimo, u molitvi „Oče naš“: „I oprosti nam dugove kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“ Upozorio nas je, izgovorivši tu molitvu, da samo onda kada smo mi spremni Hrista radi da praštamo drugima moći ćemo Njega da prepoznamo, moći ćemo Njega da prepoznamo među sobom i u nama, jer On je tu. Ako toga nema onda su naše oči naprosto zatvorene i naše srce zapečaćeno. Onda je naš um pomračen. Zato neka ovaj period posta bude zaista naš smireni hod u duhu molitve Svetog Jefrema Sirina i u duhu reči Hristove iz molitve „Oče naš“.

Obraćajući se iz, kako je rekao, jednog od najlepših pravoslavnih hramova kojim nas je Gospod obdario, a koji je kao sve ono što mi jesmo, i sve ono što imamo i što umemo, utemeljen na Lazarevom Kosovu, poglavar SPC je kazao da se posebno u ove izuzetno teške dane za naš narod sabiramo da bismo se pomolili Bogu i prizvali molitve svih svetih za naš narod na Kosovu i Metohiji, za naše svetinje na Kosovu i Metohiji, za naše Kosovo i za našu Svetu Metohiju.

– Sabrali smo se ovde skromno i smireno zato što smo narod Božji, narod hrišćanski, zato što smo Crkva. Zato dobro i znamo šta za nas znače i šta za nas jesu Kosovo i Metohija, jer je Crkva na Kosovu oduvek. Crkva nikada nije odstupala od Kosova i Metohije i nikada nije napustila Kosovo i Metohiju. I ne samo što nije odstupala, nego ni u kom smislu nije ostavljala narod i svetinje, sela i gradove, sve ono što Kosovo kao biser jeste. Nikada, pa ni sada! Crkva je na Kosovu i Metohiji i sada, i uvek će biti! Znamo da to Gospod hoće. Crkva je tamo ne naprosto mislima iz udobnih kabineta i komfornih salona, ne praznim i histeričnim rečima koje najčešće samo zvone – nego delom. Ona je tamo onim što ona jeste, ona je tamo sobom. Crkva je kroz vekove čuvala kosovski duh i nosila ga sobom gde god da je Crkva u našem narodu i širila ga. Crkva je, draga braćo i sestre, Kosovo donela u sve naše gradove, u svaki kutak, u svaki pedalj prostora i zemlje gde mi živimo. Crkva je blagotvornim zračenjem kneževih svetih moštiju iz njegovog kivota u Ravanici, u Vrdniku i Sabornoj crkvi beogradskoj, obasjala i osveštala sav naš rod. Naša Crkva zajedno sa vernim narodom odlično zna posebnu važnost kosovsko-metohijske srpske teritorije, samog srca naše otadžbine, ali ne manje i vekovnog Kosovskog zaveta, kojim se u našu istoriju na novozavetna i svetootačka vrata uvodi i čuva jevanđeljsko predanje.

Osvrnuvši se na stalno prisutne „prozivke“ da Crkva treba da iznese svoj stav, sada i oko KiM, a da to najčešće dolazi od onih koji najmanje za Crkvu mare, Patrijarh Porfirije je i ovom prilikom bio nedvosmislen, rekavši da nema potrebe da bilo ko Crkvu uči i da objašnjava šta je Kosovo i kako Crkva treba da postupa na Kosovu i oko Kosova:

– Pored onih, moramo iskreno reći, dobronamernih, koji ipak iz raznih razloga samo biće, poslanje i misiju Crkve naprosto ne razumeju ili bi pak hteli da je po svojoj slici i prilici kroje, najinteresantniji su nam oni koji takva pitanja postavljaju, a i oprostićete mi što ću iskreno reći, a Crkvu iz dubine duše preziru. Oni kojima se – i opet mi oprostite na izrazu – i kosa na glavi diže kada crkvu, hram, i na fotografiji vide. Kad se oni pitaju zašto Crkva ćuti, nama je to, najblaže rečeno, zanimljivo. Ali nemamo nikakvu potrebu da im bilo šta odgovaramo osim onoga što je naša najdublja hrišćanska dužnost: da se molimo Gospodu da bude milostiv i njima kao i nama, da prosvetli srca i njihova i naša, i da im otvori um. To moramo uvek činiti i to činimo. Takvi bi, iz samo njima znanih razloga, u ovim teškim vremenima za nas i naš narod, a naročito na Kosovu i Metohiji, još više među nama seju smutnju i haos. Hteli bi da među nama bude što više nesporazuma, razdora, svađa, hteli bi da jedni druge prozivamo, da niko ne pokaže ni elementarnu meru smirenja, makar u dane Svete velike Četrdesetnice. Pa bi i Crkvu da upregnu da im bude – oprostite opet na izrazu – u njihovom programu besplatni izvođač radova, da im izvodi radove u njihovom licemernom i nedobronamernom naumu. A što se Kosova i Metohije tiče, mi dobro znamo da je mnogima među njima do Kosova stalo isto onoliko koliko i do lanjskog snega. Naša Sveta Pravoslavna Crkva, braćo i sestre, se uvek i neumorno, ne samo oglašavala o Kosovu i Metohiji, nego i neumoljivo i neprestano svedočila i tvorila istinu o Kosovu. I to što je u prošlosti uvek činila, činiće i u budućnosti uvek. Dakle, Crkva, mi pravoslavni Srbi, sa Kosovom i Metohijom živimo. Kosovo je naše biće, naše disanje, naš vid. Kosovo – to smo mi! Pa, ne mislite li valjda da ćemo svakog dana kad se probudimo da vas obaveštavamo da mi zaista dišemo, da mi zaista gledamo, da mi zaista živimo prirodno, da mi smo ono što jesmo. Naravno da je najlakše na rečima i u večno ostrašćenoj atmosferi „oslobađati Kosovo” i mešati svoje želje i ne jednostavnu tegobnu realnost, koja najpre svakodnevno pritiska našu braću i sestre, naše sunarodnike sa Kosova i Metohije, ne vodeći računa o svim aspektima izuzetno teške i komplikovane opšte globalne situacije.

Odgovor onima koji ne veruju u snagu našeg oružja, molitve, a koji iznova i iznova ispituju stavove Crkve, usledio je u Patrijarhovim rečima  da jedino u hramu u kojem se sabiramo oko Svetinje Gospodnje možemo ne samo ispravno videti i razumeti, nego i sušinski, hrišćanski, jevanđeljski, pravoslavno doprineti očuvanju našeg naroda i svetinja na Kosovu, našeg Kosova i Metohije:

– Neko se pita zašto Crkva u ove Velikoposne dane i u teška vremena poziva na molitvu za Kosovo i Metohiju? Nema ništa pametnije Crkva da radi? Gle, čuda! Crkva se moli?! Izvinite, stvarno nismo znali da je to najjače oruđe koje može da ima jedan hrišćanin, da svako drugo oruđe i aktivnost tek utemeljena na toj vrednosti može dobiti svoj istinski i pravi dalekosežni i puni smisao. Braćo i sestre, molitva je naše najjače duhovno oružje. Onaj spasonosni mač sa Hristove dečanske freske. Samo oni koji u Boga ne veruju, oni snagu i realnu pomoć molitve u borbi sa svakim iskušenjem, bilo da je reč o sopstvenim gresima, bilo da je reč o zlu i neprijateljstvu koje na nas nasrće spolja, ne razumeju. Gde je molitva – tu je dejstvo, sila i moć Božja. Sveti Grigorije Niski kaže: „Bog dejstvuje vašom molitvom.“ Gde je, jednom rečju, molitva tu je i Bog. Naš narod kaže: „Sila Boga ne moli“, ali i dodaje upravo iz svog pravoslavnog iskustva da: „Bog silu ne voli.“ Zato mi znamo da je Bog u molitvi prisutan i zato znamo da je ishod, pobeda istine, neminovan. Par excellence, najprirodnije mesto molitve i mesto prisustva Božjeg jeste hram, a Bog nas je, još jedanput ponavljam, blagoslovio ovim divnim darom, jednom od najlepših pravoslavnih hramova, darivao nam je hram Svetoga Save, a možda ga nismo ni zaslužili i u tome Bog projavljuje svoju milost i svoj blagoslov. Zato ćemo kao Crkva na ovom svetom mestu i u drugim našim hramovima svakodnevno svoje molitve uznositi Gospodu za Kosovo i Metohiju i za naš narod u umnoženim iskušenjima vremena u koje nas je Bog prizvao.

I ovih dana svedoci smo da se organizuju raznorazni oblici „podrške“ narodu na Kosovu i Metohiji (litije), a da zapravo ne znamo ko, koristeći nezadovoljstvo ljudi, stoji iza svega toga. Ukazujući na to, Patrijarh je kazao:

– Mi nemamo ništa protiv, to je važno reći, da brigu o Svetoj srpskoj zemlji, o Kosovu i Metohiji, svako izrazi i organizuje na svoj način, na različite načine i na drugi način u odnosu na to kako mi organizujemo sebe i projavljujemo svoj način. Nemamo ništa protiv toga da svako organizuje sebe na drugom mestu izvan hrama, ali Crkva ne može pristati da se bez nje, izvan hrama kao najvažnijeg doma molitve, neko oblači u njeno ime, da koristi njeno ime i njeno dostojanstvo, bez obzira o kojoj vrsti se organizovanja i o kojoj vrsti organizacije se radi, bez obzira koliko naziv bilo kojeg eventualnog organizivanja i bilo koje eventualne organizacije može da lepo zvuči, i bez obzira na to što može imati istinske, časne i ispravne ciljeve, jer mi znamo šta je Crkva, i znamo ko smo mi, i znamo šta je hram, i znamo šta je molitva. Ali iza raznih organizovanja, ako hoćete i organizacije, često ne znamo ko je, ali često ne znamo, čak i ako one ne znaju, da li može biti neko nevidljiv koji i njih upotrebljava u neke druge svrhe koje nisu u skladu sa konačnim i krajnjim ciljem koji sebi postavlja sebi Crkva. U tom smislu, mi moramo voditi računa kao Crkva zbog odgovornosti na koju nas je Gospod pozvao da budemo oprezni i da ne dozvolimo sebi da na bilo koji način budemo upotrebljeni, ponavljam, čak i onda kada neko može biti ima dobre i najčistije namene. Crkva je šira od neba, sveobuhvatna, ne može se suziti na ništa manje od nje, na ništa manje od neba. Ona ima svoj vekovni red i poredak i zna se kako ona funkcioniše. Ona ima i svoj ritam. Zato treba znati da naprosto nije moguće, čak i kad bi neki ljudi hteli da joj se nametne neki koncept koji ne izvire iz njenog iskustva i iz njenog predanja, da joj se nametne neki koncept koji može biti tuđ njenoj ulozi i njenom delovanju u svetu. Crkva uvek gleda iz perspektive večnosti i uzimajući u obzir sve okolnosti, vodi računa o celini, a iznad svega svedoči Hrista raspetog i vaskrslog. Zato Crkva nije nikada bila, niti može biti, niti će ikada biti, naprosto Bog to neće dozvoliti, faktor razdora i sukoba, nego izvor i temelj jedinstva i razumevanja, prostor jedinstva i razumevanja. Ona je po svojoj prirodi i suštini tu da teši, da u svim okolnostima bude svakome kompas, bude orijentir, a nikako da stvara, pa čak i da doprinosi, razdorima. U Crkvi postajemo jedno u dobru, u vrlini, u dobrim delima, u ljubavi jedni za druge, i to je jedinstvo koje nam je važno. To je blagosloveno jedinstvo. Jedinstvo u zlu ne koristi ni nama, a kamoli nekom drugom. Potrebni smo jedni drugima, i zato Crkva čini sve da, ne daj Bože, Srbi ustaju protiv Srba. Naravno da bi se tome mnogi radovali. Istorija nam je sve to mnogo puta pokazala i naučila nas je da je vernost Jevanđelju i njegovo držanje jedini siguran, spasonosan i ispravan put kojeg treba da se držimo. Mati Haritina, igumanija iz Pećke Patrijaršije, kad smo se čuli pred početak posta, kada sam se osvrnuo u tom razgovoru na ovu temu, rekla mi je: „Ako budemo bolji, ako budemo sveti, Gospod će imati kome da čini, sve će biti drugačije.“

Još jednom naglasivši da Srpska Pravoslavna Crkva nikada ne može i neće odustati od onoga u šta su verovali i šta su branili naši sveti preci, i da ćemo uvek biti spremni da ličnom žrtvom i molitvom budemo uz one koji su uprkos svemu ostali u svojim domovima i vekovnim ognjištima kraj svetih oltara Visokih Dečana, Gračanice i prizrenske Bogorodice Ljeviške, g. Porfirije je dodao:

– Stoga i danas prizivamo molitve svih svetih: Sveti Savo, oče svih nas pravoslavnih Srba, Sveti kneže Lazare, Sveti Joanikije Devički, svi Sveti mučenici kosovski, svi sveti iz našega roda, pomozite nam da budemo bolji. Izmolite pred prestolom Gospoda vašeg i našeg da, kada budemo bolji, bolje mislimo, bolje govorimo, bolje činimo, tako da sve ono što je naše, bude i ostane naše, i da ga umnožavamo u svakoj vrlini i dobru, nama na spasenje, a svima ostalima na korist.

Pozvavši sve nas da  uzmemo sebi kao poslušanje da na brojanici iz dubine duše, sa umilenjem i suzama na kolenima molimo Gospoda da bude milostiv, da molimo Gospoda da bude sa našom braćom i sestrama, sa našim svetinjama na Kosovu i Metohiji, da bude na Kosovu i Metohiji, poglavar SPC je ovim rečima završio  svoje obraćanje nakon molebana u hramu Svetog Save:

– Molimo na brojanice: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas grešne. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas grešne. Gospode, Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas grešne. Pomolimo se isto tako u svojim kelijama, u klijeti srca svoga, Presvetoj Bogorodici: Presveta Bogorodice, spasi nas. Presveta Bogorodice, spasi nas. Presveta Bogorodice, spasi nas.        Neka bi Gospod dao snage da prođemo kroz Veliku Četrdesetnicu, u užem smislu te reči, ali i kroz Četrdesetnicu podviga našeg naroda, kroz pustinju i pučinu punu iskušenja na tom putovanju, kako bismo ne samo ugledali svetlost Vaskrsenja Hristovog, nego zaista zajedno sa Njim mogli da kažemo: Hristos vaskrse! A u tome je naša pobeda. Amin!

Tokom Vaskršnjeg posta, molebani će, pored hrama na Vračaru biti služeni svakog petka od 17 sati u još četiri beogradska hrama. Među njima su hram Svetog Dimitrija na Novom Beogradu, Rođenja Presvete Bogorodice u Zemunu, Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu, i Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu.

Po blagoslovu patrijarha Porfirija, u njima je služen i biće služen, kako je najavila SPC, „moleban Presvetoj Bogorodici sa akatistom za naš verni narod na Kosovu i Metohiji, za naše svetinje na Kosovu i Metohiji, za naše Kosovo i Metohiju“.

Fotografije: Print Screen TV Hram

J. Pavlović