Окупљени у радости Господара! – Отац Предраг

Величанствен дочек приређен је оцу Предрагу у Бијелом Пољу, где је у организацији тамошње Црквене општине и Кола српских сестара „Света Петка“, а по благослову Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Методија, на празник  Светих отаца првих шест Васељенских сабора, Светих мученика Kирика и Јулите, Светог Владимира Kијевског и Светих мученика величких и горњополимских, началствовао Светом Литургијом уз саслужење протојереја Рада Радовића и јереја Милосава Јовановића.

„Браћо и сестре, добродошли у радост Господара вашега, у овај мали портал када је данас Царство небеско присутно овде на земљи, када ће благодат Духа Светога оросити сваку душу и на тренутак овоме времену показати реалност будућег Царства, када ћемо на тренутак, колико траје ова наша Литургија, бити поштеђени сваке муке, заборавити све своје животне проблеме и препустити се Царству небеском“, обратио се отац Предраг на почетку своје беседе на Литургији верном народу који је испунио храм и порту цркве Светог Николаја Мирликијског у Никољцу, и наставио:

„Да би свештеник могао Дарове да произноси, он подигне руке своје и каже: Ми који херувиме тајанствено изображавамо и животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо, јер у Царству небеском нема бриге, нема болести, нема патње, нема растанка, нема смрти, нема гордости, нема грешности, нема финансијских проблема, нема брачних проблема.

У Царству небеском сви смо заједно са Господом, и каже овде Господ, у овом Писму остављеном нама, да буду у радости, да буду једно као и ми. То је молитва којом се Господ за нас молио“, казао је отац Предраг, појашњавајући да је на нама, као деци Божијој, да се, газећи кроз овај живот, наилазећи на препреке које Господ поставља испред нас, а зарад нас и нашег успињања ка Њему, не олењимо, већ да покажемо љубав према Њему, па макар и тим малим подвизима, и да би ходајући ка Њему и не заустављајући се, оснажени Духом Светим, показали да смо синови и кћери Царства Његовог.

Он је истакао да човек кроз цели свој живот сумња, прихватајући помисли од ђавола, попут оних да ли је Бог заиста ту, где је, што нам се не јави…

„Читајући житија светих помути нам се срце наше, како се њима јављао Бог, а када се коме јавио данас, зашто нема данас толико чуда… Па онда чујемо за неко чудо, па брже боље опет у цркву, ево га то чудо! Па онда неко каже да није то чудо, то је наука, то тако треба да буде, то се тако дешава – па  опет се срце помути. Па од толико вера, баш наш Бог да је прави… И тако кроз цели живот ходајући сумњамо. Али није важно. Важно је да ходимо ка Њему и да нас та сумња не помете“, казао је отац Предраг.

Указујући на значај борбе против помисли које нам намеће ђаво, у наставку беседе подсетио је на Јеванђеље када је Господ дошао код бесомучника у којима је био легион демона, а они су без сумње исповедили и потврдили постојање Бога.

„Ђаво не сумња, он зна да је Он Син Божији.  Демонске силе Га ословљавају правим именом једногласно, као у хору: ‘Сине Божији, зашто си дошао овамо пре времена да нас мучиш?!’, потврђујући да је Он Син Божји.  А ми, род Његов, намењен  за вечност, сумњамо.

Али ђаво у свом знању и својој несумњи не иде ка Њему,  бежи од Њега, не воли Га, а ми у својој сумњи пртимо пут свој ка Њему. И у томе је подвиг вере наше, јер када бисмо Га видели, вера нам ништа значила не би, онда знамо да Он постоји. А Господ се свима нама који сумњамо обратио као неверним Томама речима: Благо ономе ко Ме не виде а није посумњао, и поверовао је.“

Наводећи да демонске силе, које су са нама у нашем животу, у овоме свету раде свој посао преко слабих људи, покушавајући да тако пољуљају нашу веру, отац је рекао да и у овом Јеванђељу видимо шта су они чинили када су молили Бога као Оца свога: да им дозволи да уђу у свиње.

„Значи, без Божије дозволе не могу ући ни у свиње, а камоли у човека. Без Божије дозволе ништа не могу учинити. И свако искушење које нам они дају  – дају нам зато што је то Бог дозволио. А када је Бог дозволио, онда трпи! Пазите, Он, као Отац и тих јадних палих анђела, као и нас људи, одговара на молитву њихову, и каже: ‘Идите.’ И они, ушавши у свиње, побише свиње тако што су их бацили са стрмени у језеро. Демон када дође он је дошао да убије, и он се у пакао не може, не сме вратити празан. Он мора са собом понети жртву, иначе ће доле страхоте трпети, велике казне и батине, како ми је један рекао: ‘Ти не знаш шта ће они мени да раде!’

И Господ  показује да више воли и те пале анђеле него свиње и показује колико су му пречи, колико је велика љубав према нама људима, палим и потенцијaлно палим и онима који се могу спасити и онима којима спасења нема. Његово срце је највеће, Његова љубав је највећа, и највећа бол коју може да осети Бог јесте када види људе раздвојене, када их види да нису једно. А највећу радост Бог осећа управо у оваквим тренуцима, када види да у име Његово постајемо једно, да постајемо браћа и сестре.

Па каже мени један човек: ‘Оче, ја сам јединац.’ Па зашто си јединац?, питам. ‘Па зато што ми мајка није родила брата.’ Ако ти га није родила мајка, родила ти га је комшиница, родила ти га је суграђанка, родио ти га је неко. Зашто си јединац, зар ти је брат само онај кога мајка роди? И пас и змија рађају, али Духом Светим се рађају само синови и кћери Царства небеског. Погледајте колико ја браће и сестара имам од данас овде, погледајте ви колико браће и сестара имате овде, а ко ће онда на нас”, рекао је отац, и наставио:

„Ни лавови кад дођу пред крдо, како ће га растерати? Покушавају, блефирају, нападају, ако крдо остане као једно, џаба им зуби и канџе, стратегија и тактика, све то пада у воду. Један који иде пред нама јесте Господ Исус Христос са свим својим Светима који су нас за живота водили у ликовима Епископа, свештеника, духовника, праведника, покајника, па и по смрти њиховој својим нетрулежним моштима, којима нека је слава и милост“, рекао је отац Предраг, завршивши своју беседу са: “Христос васкрсе!“

Након Литургије уследило је предавање на тему: „Храброст је исповедање вере“, одговарао је отац и на постављена питања , а вишесатно сабрање завршено је потписивањем  „Мисионарског деневника“, за који је и овде показано велико интересовање.