Bila jednom dva monaha koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru, a da se nijednom nisu posvađali.

Jednog dana prvi monah rekao je drugome:

„Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?“

Ovaj drugi je uzvratio:

„Zašto da ne. Oko čega ćemo se svađati?“

„Mogli bismo oko ovog hleba“, predloži prvi.

„U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?“

„Ovako“, rekao je prvi monah. „Ovaj hleb je sada moj, šta ćeš sad?“

„Zadrži ga“, rekao je drugi monah.

Bože, kakvi su to amateri. Ne znaju se ni posvađati oko nečega. A mi smo šampioni u svađanju. Pravi profesionalci.

Znamo se posvađati i ni oko čega. Pritom slomimo sve tragove ljubavi, prelepre prošlosti, nade budućnosti i srca dece i onih oko nas.. E to je profesionalizam. Šteta što nema neko takmičenje u tome! Bili bi prvaci sveta..

Neki kažu da je nagrada za nesvađanje raj, a nagrada za svađu pakao. Ne znam. Ja bih se i oko toga posvađao. Čas bih našo demant, izgovor i kontra argument!

Nego, kad smo kod toga… Od jutros se nisam posvađao ni sa kim. Ima li kandidata?