Мирослав Филиповић – “фра Сотона”

Филиповић је један од најозлоглашенијих усташких злочинаца по бруталности и садизму из Другог светског рата. Рођен је у Јајцу 1915. године, 1938. је ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевац у Бања Луци, добивши редовничко име Томислав. Није познато како се већ до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да престане да се петља са усташама.

Он није послушао и чим је у јануару 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војсци. Већ 7. фебруара је учествовао у покољу око 2.300 цивила у предграђима Бања Луке, често чак и секирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забележено, из данашње перспективе је незамисливо.

Већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтели ни да чују, у селу Шарговцу са још неколицином усташа затекли су педесет двоје деце усред наставе. Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и децу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Њега су у том крају јако добро знали, поздрављао се, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто изрецитује. Одабрала је извесну Радојку Гламочанин, да би је он, када му је пришла сасвим без страха, подигао на учитељичин сто и нагло јој пререзао врат ножем.

У хаосу који је уследио рекао је својим усташким колегама: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви следите мој пут. Ја примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедити и решити свих греха.“ На суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању све те деце, али јесте да је видио како се из тог покоља усташе враћају обливени крвљу. Суд му тада није веровао, као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није веровао ни нацистички генерал Едмунд Глаисе вон Хорстенау, војни изасланик Трећег Рајха у НДХ.

Папински легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претеране злочине“ по тадашњем њемачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видели рачуницу у вршењу злочина над цивилима који су тиме били практично натерани да узму оружје против окупатора.

Филиповића је из затвора извукао Вјекослав Лубурић, тада управник логорског састава у НДХ, и сместио га у Јасеновац. Као једног од кољача, а накратко и као управитеља Јасеновца, односно Старе Градишке. Био је у стању да пререже гркљан човеку, а потом да га распори преко ребара и стомака.Једном је приликом педесет шесторо босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму.

Другом приликом је 42 затвореника једног по једног устрелио у потиљак. Обично је покољима приступао ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживели су сведочили и да је једном, благо се смешећи, пришао мајкама са децом, тек пристиглима, и застао да се игра са једним дететом. Бацао га је у ваздух, као у игри. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дете промашује нож. Из трећег пута дете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена настао је покољ у ком су побили све.

Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ прозвао Мајсторовић. На суђењу је Филиповић признао „само“ стотињак својих убистава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати“. Остала убиства је негирао, као и силовања у логору пре покоља, али је рекао да их јесте видио. Након смртне пресуде, власти су га обесиле 1950. године.

Вјекосалв Лубурић – заповедник ”месара”

Лубурић, звани Макс, опеван као заповедник „својих месара“, рођен је у Хумцу код Љубушког 1913. године. За њега је чак и ћерка Анте Павелића, Вишња, мало пре смрти 2015. рекла да је био „лудак, умно болестан човек, да уопште није могао да се контролише“.

Део историчара покушао је да објасни да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, док је имао само десет година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Са Антом Павелићем 1926. године покушао је да побегне у иностранство, али га је полиција ухватила и као проблематичног 16-годишњака вратила мајци.

Две године касније је ипак побегао и придружио се првим усташама у Мађарској, али га је коштало слободе то што је дошао као деликвент. Власти су га ухапсиле због некакве проневере и осудиле на пет година затвора. Пуштен је 1936. и практично је умирао од глади на улици. За клупу за ратне злочине било би довољно већ то што је управо он био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу.

Само у дечјем логору у Сиску умрло је између 1.152 и 1.631 деце у језивим условима. Практично је заповедао логорском машинеријом смрти у НДХ. Није се либио да стреља ни своје. Крајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од вон Хорстенауа који је учинио све што је могао да га стрпа иза решетака. Иза Лубурића је остало на десетине хиљада стрељаних, покланих, раскомаданих цивила свих узраста, вера, националности, полова, дословно реке крви.

Затворио је чак и ХСС-овца Радка Мачека, а при крају НДХ он је био међу најзаслужнијима за спречавање Вокић-Лорковићевог покушаја пуча у марионетској државици која се тотално распадала.

Из НДХ је ипак побегао пре коначног пада. Тек након много година и свих тих злочина, Лубурић се у емиграцији сетио да предложи „уједињење свих Хрвата“. Но, врло слично како је и сам убијао, 1969. страдао је и он.Илија Станић, син једног од покојних усташа, а у том тренутку једини у кога је Лубурић имао поверење, испало је да је Удбин агент. Месецима је Станић припремао да с њим остане сам, да га пре тога дрогира прашком за спавање, да има апсолутно чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је све то припремио у Лубурићевој кући. Кад је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао са чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао да устане, а овај му је викнуо: “ Мајку ти усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!“ и након тога му са још три ударца разбио лобању.

Вишња Павелић је причала да су Немци, чак и нацисти, били врло нерасположени према усташама, односно да је Павелић на власти опстајао искључиво због Адолфа Хитлера и уског круга његових највиших нацистичких сарадника. Оно што она тад није рекла, али је јасно из немачких докумената из Другог светског рата, јесте да је разлог била екстремна усташка бруталност, покољи који су са собом носили ужасан печат најгорих психопатолошких девијација.

Љубо Милош – најгори од свих

Милош је био Лубурићев рођак. Рат га је затекао кад је имао само 22 године и Лубурић га је од првих дана узео као своју десну руку. Поставио га је за управитеља Јасеновца већ у октобру 1941, тако да је баш њему запало да у Јасеновцу пази на Мачека. А стари ХСС-овац после је причао да је једном приликом питао Милоша зар се не плаши Божје казне због свих тих злочина. „Ништа ми не говори. Ја знам да ћу горети у паклу за оно што сам учинио и оно што ћу учинити. Али ћу горети у паклу за Хрватску“, одговорио му је.

Чинило се да се такмичи са осталим официрима ко може да мучи и убије више талаца. Често се облачио у белу одећу и претварао се да је лекар пред болесним таоцима. Понекад би таоце који су молили да буду лечени саслушао и потом их заклао. Углавном је то радио на јеврејима, којима је поред грла, резао ребра и отварао стомак, што је називао “ритуално клање Жидова”. Многи су сведочили да су га хватали прави напади лудила, па би на пример зајахао коња, галопирао логором и пуцао по логорашима. Због тога су га се клонили чак и многе усташе у логору.

Диана Будисављевић, Загрепчанка која је као Аустријанка успела да превари систем НДХ и из усташких логора спаси 12.000 деце, чак им сачува и идентитете, сведочила је да су у Старој Градишки козарачка деца умирала од глади, болести и хладноће, да су децу убијали тако што би им разбили главу о зид. Једна од преживелих сведочила је да су једном приликом у логор дошли Макс Лубурић и Љубо Милош с неколицином других усташа и да су донели канту циклона Б (отрова за гасне коморе).

Децу су отимали, тукли кундацима, а кад би их коначно стрпали у неку просторију, унутра су убацили ту канту и потровали их. Због дивљања, пљачкања по околним селима и како је то већ ишло, и Милош је крајем 1942. успео да заглави у НДХ у затвору као оптужен за злочине, да би Лубурић и њега извлачио на слободу. Милош је касније био и управитељ затвора у Лепоглави, но 1945. успео је да побегне пред партизанима преко Аустрије, очито уз помоћ дела клира, који је, за разлику од Алојзија Степинца, такође био екстремистичких националистичких назора.

За разлику од велике већине осталих избеглих усташа, Милош се већ 1947. илегално вратио у Хрватску, наивно верујући да ће мобилизовати довољно „крсташа“ за герилски устанак. Власти су га ухватиле врло брзо и 1947. оптужиле за ратне злочине.

Њему доказати злочине било је врло лак посао, осим што је била реч о масивном градиву. Лак посао зато што је Милош апсолутно све признао, још од планова истребљења целих националних и етничких мањина смишљених већ при оснивању усташког покрета. Тако, на пример, кад су га питали за убиства деце, хладно је одговорио: „Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фра Мајсторовићем сазнао сам да је децу много теже убијати него одрасле.“ Осуђен је 20. августа 1948. у Загребу и истог дана обешен.

Динко Шакић – кољач без кајања

Шакић је такође био родом из Љубушког, само што је од свих наведених био најмлађи. Имао је само 20 година кад га је Лубурић узео да му помаже у свему ономе што су чинили у логору у Јасеновцу. Сматра се да је управо Шакић 1942. у Јасеновцу убио ХСС-овца песника Миховила Павлека Мишкину.Тог лета у Старој Градишци видели су га и да је лично погушио издувним гасовима пун комби деце и жена. Следеће године оженио се тада 18-годишњом Лубурићевом полусестром Надом, која је такође од почетка логора учествовала у свему томе. Са само 22 године, у априлу 1944, Лубурић га је поставио да управља том кланицом.

Сећају га се као типа који је био кицош, увек у исполираним чизмама и савршеној униформи, ужасно арогантаног. У мучењима логораша знао је и лично да учествује. За време његовог управљања у Јасеновцу побијено је најмање две хиљаде људи, а забележено је и то да су Шакић и један други злочинац, Андрија Артуковић, министар полиције у НДХ, седели и ручали шницле док су гледали како вешају логорског лекара др Милана Бошковића, његову супругу и још тројицу које су разоткрили да су слали информације партизанима. Као и Павелић, и Шакић је из Хрватске побегао у Шпанију мало пре капитулације НДХ.

Био је пријатељ с парагвајским диктатором Алфредом Стреснером, озлоглашеним заштитником најгорих нациста. Још 1994. изјављивао је да му је „жао што није убио још Срба“, и да „спава као беба“.

1998. Аргентина га је ипак изручила Хрватској, на његово велико изненађење. На суђењу се смејао сведоцима његових злочина, као кад је доктору Бошковићу рекао да ће му, због његовог угледа, учинити част да га убије лично због крађе кукуруза, јер логораши су били гладни. При пресуди му ипак није било смешно, био је потпуно озбиљан. Његову пресуду је поздравио цели свет, јер била је реч о заповеднику логора смрти. Умро је 2008, након година робијања и проблема са срцем.

Анте Павелић – поглавник НДХ

Павелић, рођен 1889. у Брадини, био је хрватски фашистички политичар, оснивач и вођа екстремног десничарског усташког покрета. После окупације Југославије 1941. постављен је на чело Независне Државе Хрватске, где је владао користећи титулу поглавникa.

По професији је био адвокат и политичар из редова Хрватске Странке Права за време Краљевине Југославије, познат по својим шовинистичким уверењима о независној Хрватској.  Геноцидан режим који је предводио Павелић је био одговаран за масовне прогоне Срба, Јереја и Рома који су живели на територији НДХ, што је укључивало монструозна убиства стотине хиљада Срба, десетине хиљада Јевреја и Рома, као и за прогоне Хрвата антифашиста. Расне политике НДХ су значајно допринеле брзом губитку контроле на окупираној територији, где је становништво масовно одлазило у партизане и четнике, и чак натерало немачке власти да покушају да обуздају Павелића и његову геноцидну кампању.

На крају рата, Павелић је наредио својој војсци да се бори чак и после немачке предаје, али он сам је побегао у Аустрију, а онда у Аргентину, где је остао политички активан. Када је хрватско-усташка имиграција у Аргентини 1957. прослављала „Дан независности”, односно дан стварања НДХ, Благоје Јововић је пуцао на њега, али је бивши усташки поглавник преживео, после чега је побегао у Франкову Шпанију. У Шпанији је и преминуо од рана задобијених приликом атентата. За своја злодела никад није (о)суђен.

(извор: интернет)