Можете ми узети само оно што за мене постоји…

Оно што не постоји то ми не можете ни узети.

За деведесет девет посто Срба Космет не постоји. Не постоји јер нису били тамо. Немају никог тамо да му оду, нити имају неку светињу да се у њој Богу помоле.

Немају јер не иду. А кад би отишли онда би видели које је наследство њихово. Видели би да имају храмова више него молитви. Да имају родбине више неголи у родном граду. Видели би одакле су потекли и око чега се диже цела фрка…

За исти тај број Срба ни Јасеновац ништа не значи. Да им значи отишли би бар једном тамо на Литургију. Овако су то све „место на папиру“ која они воле да имају исто на папиру. Немају жив однос са људима и местима.

Тај немар је небрига која сигурно води у заборав. Али није то само питање нашег односа са Косметом и Јасеновцем већ и са светом уопште. Престали су Срби да иду на славе, а и да славе. Одричу се колача.  А и неки који славе иду у кафану да једу и пију у име своје славе.

Цркве у Србији су празне. Школе и вртићи убрзано изумиру. Једино се гробља шире. Породилишта увек слободних кревета. Матичари се баве разводима а не венчањима. Свештеници уместо да венчавају и крштавају само сахрањују и опевају.

Једино просперирају коцкарнице, кафићи и апотеке. Пријатељства су замрла, кумства су се заборавила, а родбина одродила.

Није проблем у свету драги моји, већ у нама. Живо је само оно што ми оживимо у нашем животу. Ако пак нама ово све ништа не значи, зашто се љутимо што нам узимају они којима то значи?

А да нам значи, па и да нам узму (на папиру), нама и даље нико не би могао то узети јер је то наш живот ко год да је власник (папира), док ја то уживам.

Да тамо гледамо, ко би нам икад могао ишта узети? Космет би био пун Срба, и све цркве и манастири, све куће и домови српски, виногради и њиве родне… Ко би могао рећи да то није наше? Ко би смео рећи да то није наше? Како би доказао, па све и да донесе папир о поседу? Овако и без папира ми смо га се одрекли јер тамо и не идемо.

Јасеновац је такође наш кад тамо и идемо. Ми се придружујемо мучитељима наших предака кад заборављамо жртве њихове. А то сећање не живи у уџбеницима и на друштвеним мрежама, већ у нашем одласку тамо. Одласком у Јасеновац ми обилазимо гробове, одајемо почаст и објављујемо Васкрсење. Тако би задобили благослов Божији и Његових светих.

Умрло је све што у нама не живи. Проживите та света места…

Ево иде пост. Ето вам прилика. Идите у Јасеновац и на Косово и Метохију на Литургију. Дајем вам послушање, вама који марите, да одете у току поста на Литургију тамо. После ћемо причати  о томе шта сте доживели и како вас је благодат запљуснула. Шта сте схватили и спознали. И кад ћемо опет ићи. Причаћемо као неко ко је био тамо, достојно лицем у лице.

Видећете како оживљава све то што је мртво за нас и колико је папир небитан за оне којима је то живот! Осетићете велико олакшање што за вас та места нису само места и што вам нису узета и то што само не причате о нечему што не разумете.

Нека ово буде ваш подвиг у току поста. За остало ће се Господ побринути.

„Где је благо ваше, ту је срце ваше.“ (Мт. 17(6:21)