Česne verige Svetog Petra – Otac Predrag

Slava porodice Popović koju smo nasleđivali vekovima. Poseban događaj kada je apostol Petar bio nepravedno zatvoren u tamnicu te ga je u noći posetio anđeo, skinuo okove sa njega i pored straže izveo na ulicu da bi nastavio svoj poziv i poslanstvo.

U danima kada se naš narod muči sa raznim nepravdama, kako na ličnom tako i na globalnom planu, uzdamo se nadajući se spasenju. Ali uzdamo se u koga?

Ako je naše uzdanje bilo ko osim Bog, pašćemo test opet i opet. Samo iz tog događaja, koji je, eto, moja krsna slava, možemo naučiti mnogo.Ja sam naučio da se u čoveka ne uzdam. Počev od sebe samog pa onda dalje, već da se uzdam u Gospoda i u Njegovu promisao. No kako ja mali da znam koja je Njegova promisao? To ne mogu, bez obzira na sve. Jedino što mogu jeste da se trudim da budem u zajednici sa Njim, pa da će On upraviti korake moje.

Kako starim tako se sve više prepuštam. Shvatam okolnosti oko mene, ali reagujem po Njegovoj volji. Čekam da me On oslobodi i skine okove da bi, dalje radeći, opet drugi neki stavljali okove i tako dok me Gospod konačno ne oslobodi, a ostatak vremena prepusti drugima. Tako trebamo svi da se nadamo i uzdamo.

Sad je logično pitanje koje glasi: “Da li onda trebamo da ćutimo na zlo oko sebe i da se prepustimo čekajući Bog da reaguje?”

Odgovor je jednostavan, ali put ka odgovaranju nije.

Dakle, Crkva i Jevanđelje nas uče da se moramo boriti protiv zla u svetu i da neprestano tragamo za Istinom. Istina je, kako sam Gospod kaže, upravo On sam. On kaže: “Ja sam put, istina i život!” A to znači da trebamo prvo da pobedimo sebe, tj. zlo u sebi, pa tek onda svojom ljubavlju, molitvama i podvizima da menjamo svet.Meni se čini da već decenijama tražimo da promenimo sve osim sebe. A ti koji dođu dolaze iz naroda, tako nepromenjeni, i eto nama novih bukagija. Nikako da se oslobodimo.

Kako i možemo kad smo i sami lenji sebe da manjamo već bi da promenimo druge koji će nam promeniti život, a da mi ne uradimo ništa. I to sve uzdajući se u čoveka, a ne u Boga! I eto ga rezultat. Davno je to shvatio Sveti Vladika Nikolaj Velimirović, jedan od najvećim misionara u Srba, kada je rekao u svom delu “Nebeska Litirgija”: “Zakukaše Srbi u nevolji al’ se živog Boga ne setiše, niti Boga nit svoijeh greha”, i to, eto, baš Sveti Sava klečeći plače pred Gospodom.

Veliki broj Srba je pisao kako su mošti Svetog Vladike Nikolaja u stvari ,,leš fašiste” kojeg mi nosimo kroz Beograd Spasovdanskom litijom. To nisu izjave preumnjenog svetosavskog naroda, već dece komunizma koja itekako žive, žare i pale i danas. Ah, dobri moji…

Juče sam bio na sahrani mlade žene koja nema još ni pedeset godina. Plakali smo svi koji smo bili tamo. To je žalost i tuga. To se ne može vratiti. Ostalo se sve može promeniti, ali to ne može! Tuga te porodice je neutešna. U toj utehi opet samo Gospod može pomoći. Samo On.

I onda me pitaju zašto ćutim i zašto se ne oglašavam, a ja već pet godina “tupim”, pričam, vičem i molim gde god stignem. Radim sve samo ne ćutim. Pozivam na promene, ali promene sebe, pa tek onda sveta. I već pet godina se pitam zašto narod ćuti na moj poziv. No, eto, strpljiv sam i čekam, shvatajući da moraju proći godine dok prvo ne umru i sva deca komunizma a ne vaskrsnu ona svetosavska, a to sve je proces za koji treba vreme.

A onda ljudi, ušuškani u sopstveni komfor slabosti, vide promene, pa se uzburkaju i uznemire. Prosto se uplaše što vide da se nešto menja iako oni to nisu tražili. Bilo da je to neka bolest kod njih ili bližnjih njihovih, ili pak neka finansijska promena, ili nešto što nisu navikli, pa čak i nemiri u svetu. Sve uznemiri nemirnog čoveka. Smiren čovek zna da je svaka promena dobra i korisna ako od Boga dolazi, a ne od naše gluposti.

Pitate me šta mislim o deci koja se bore za dobro u svetu? Možemo samo da se molimo za njih da im Gospod da mudrosti, ali i da ih nauči onome što smo mi shvatili kroz decenije, da je jedina prava promena u Liturgiji, pa onda iz Liturgije da se izlije na ovaj svet.

Setimo se primera pravednog Jova koji je primio sva dobra ovoga sveta i bio odan Gospodu, pa onda primio sva zla ovoga sveta i opet nije hulio na Boga već Ga slavio i hvalio u svetu!

Deco, mi vas sve volimo i za vas se Bogu molimo da budete jači nego što smo mi. Da izdržite sve nasrtaje đavola u svetu – bilo da primite dobro, pa da se ne uznesete, ili zlo, pa da ne pohulite i da uznesete Gospoda u srca vaša, pa da kroz vas prime i vaša deca i roditelji i bližnji. Posle zlo neće imati uporišta u ovome svetu jer će pobožni i liturgijski ljudi biti i u policiji, školama, bolnicama, radionicama, stadionima, pekarama, autobusima itd.

I kao takvi, kakvo god zlo da nas snađe, sam će Gospod poslati anđela svog da nas izbavi iz ropstva. U suprotnom samo će se tamnice i tamničari menjati, a o slobodi ćemo moći samo da maštamo.