O mrtvima sve najbolje!

Koliko ima danas izuzetnih, pametnih i talentovanih glumaca, pesnika, umetnika, duhovnika – i svima je zajedničko to da ih se sete i počnu slušati, gledati i ceniti tek kad umru!

Pitam se zašto toliko malo cenimo živog čoveka? Zašto smo toliko gordi da za života nekom odamo priznanje i pokažemo mu koliko nam znači?

Sećam se kad sam odlazio na jutarnju molitvu u Patrijaršiju, dok sam studirao, koju je služio Patrijarh Pavle. U sred Beograda, a jedva da je bilo četiri čoveka. Kad je umro više od milion ga ispratilo… Pitao sam se o čemu se tu radi?

Pa ako su ga ljudi voleli zar nekom nije zaigralo srce i želja da popriča sa njim? Da ode u Patrijaršiju da prisustvuje njegovoj bogougodnoj molitvi, traži blagoslov i posluša njegove besede lično, a ne mnogo prepričavane i izlizane verzije koje su čak i izgubile svoj smisao…

Miodrag Petrović Čkalja je umro gotovo sam i u teškim finansijskim uslovima… Tragi-komedija! On, koji nam je generacijski izvlačio osmeh na lice i činio nas srećne, tako zapušten otišao sa ovoga sveta. Zar od toliko preduzimača nije mogao da se nađe jedan koji bi mu dao stan? Od toliko prodavnica jedna koja bi mu besplatno davala hleb i mleko? Od toliko seljaka i piljara jedna koja bi ga snabdela voćem i povrćem?

Ah, a Milunka Savić? Sramota ponosa našeg! Takav heroj, čistačica u banci bila!

A sad i ulice imaju, i slike po restoranima, nagrade po svojim imenima, spomenike – al` im ništa ne znače.

Retko je ko od naših velikana video koliko ga narod voli, ceni, poštuje i čuva.

Ako tako brinemo o svojim velikanima onda nam je budućnost svima u grobu. Kako njima, tako i nama.

Zamislite da takve ljude obezbedimo u svakom smislu, od svog viška ne samo finansija nego i vremena i zagrljaja i ljubavi, koliko bi oni tek onda dobili volje da doprinesu i poslednji atom sebe na ovom svetu? Koliko bi tek dobili nazad od takvih ljudi!?

Ovako nam ostaje da sakrivene emotivne stipse čekaju da opet neko umre pa da njegovu crno-belu sliku okače na internet sa nekom njegovom pametnom misli i napišemo komentare kako smo ga voleli, poštovali i cenili – iako smo ga zapostavili, a i pljuvali dok je živ bio.

Možda baš važi da se „o mrtvima sve najbolje priča!“ A o živima?