О мртвима све најбоље!

О мртвима све најбоље!

Kолико има данас изузетних, паметних и талентованих глумаца, песника, уметника, духовника – и свима је заједничко то да их се сете и почну слушати, гледати и ценити тек кад умру!

Питам се зашто толико мало ценимо живог човека? Зашто смо толико горди да за живота неком одамо признање и покажемо му колико нам значи?

Сећам се кад сам одлазио на јутарњу молитву у Патријаршију, док сам студирао, коју је служио Патријарх Павле. У сред Београда, а једва да је било четири човека. Kад је умро више од милион га испратило… Питао сам се о чему се ту ради?

Па ако су га људи волели зар неком није заиграло срце и жеља да поприча са њим? Да оде у Патријаршију да присуствује његовој богоугодној молитви, тражи благослов и послуша његове беседе лично, а не много препричаване и излизане верзије које су чак и изгубиле свој смисао…

Миодраг Петровић Чкаља је умро готово сам и у тешким финансијским условима… Траги-комедија! Он, који нам је генерацијски извлачио осмех на лице и чинио нас срећне, тако запуштен отишао са овога света. Зар од толико предузимача није могао да се нађе један који би му дао стан? Од толико продавница једна која би му бесплатно давала хлеб и млеко? Од толико сељака и пиљара једна која би га снабдела воћем и поврћем?

Ах, а Милунка Савић? Срамота поноса нашег! Такав херој, чистачица у банци била!

А сад и улице имају, и слике по ресторанима, награде по својим именима, споменике – ал` им ништа не значе.

Ретко је ко од наших великана видео колико га народ воли, цени, поштује и чува.

Ако тако бринемо о својим великанима онда нам је будућност свима у гробу. Kако њима, тако и нама.

Замислите да такве људе обезбедимо у сваком смислу, од свог вишка не само финансија него и времена и загрљаја и љубави, колико би они тек онда добили воље да допринесу и последњи атом себе на овом свету? Kолико би тек добили назад од таквих људи!?

Овако нам остаје да сакривене емотивне стипсе чекају да опет неко умре па да његову црно-белу слику окаче на интернет са неком његовом паметном мисли и напишемо коментаре како смо га волели, поштовали и ценили – иако смо га запоставили, а и пљували док је жив био.

Можда баш важи да се „о мртвима све најбоље прича!“ А о живима?

Share this post

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.