Док мене нема, моја браћа и пријатељи помажу у боровницама. То је нешто што нема цену. Томе нас Бог учи. Поносан сам и захван Богу што ми је дао шансу да таквим људима барем мало нешто допринесем и што сам део њихових живота.

А ето и сад, док објављујем слике нашег Миљана, има оних који то не разумеју и не повезују са Богом и вером. Верујем да није лако, поготово тврдом срцу то разумети. Али пробајте да разумете колико је жртве дато од стране родитеља, пријатеља али и њега самог да дође овде где је дошао. Колико суза и колико пута је хтео да одустане. Пао много пута и остављен још толико. Тражио свој пут до Бога и нашао га. И поред падова – устајао и борио се. Веровао и тежио ка бољем.

Миљан као и свако око нас је наше дете. Не можемо га оставити самог. Ни њега ни друге. Бићу у углу сваког кога ми Бог да, али ћу и вас научити да будете у углу и да вама неко стоји. Ма шта год да се деси! И добро и зло, ту морамо бити једни за друге. Потцењиваће нас други, пљувати, вређати, отежавати –  али нас неће зауставути.

Потцењују нас и смеју се кад кажемо одакле смо. Рукавице немамо за тренинг, али Бог пошаље гласнике своје! Наши људи из Монтреала су чули шта се дешава и дошли и купили нам неколико пари рукавица да Миљан може тренирати. Заиста је Бог велики, како пази на своју децу.

Цео овај пут је обележен људима које смо сретали и који су нас грлили и давали нам снагу. Па ето одговора за кога се боримо. За Оца нашег који је свакодневно у углу нашем и за све оне које нам пошаље у живот. За нашу земљу и за наш народ. Па како онда смемо да изгубимо? Како да се не боримо? Како да се не хвалимо и поразима али и победама? Разумите. Осетите! И видећете нешто што никад до сад нисте видели! Видећете захвалност и храброст и одговорност и љубав и радост у једном трептају ока!

Ми смо заиста браћа и сестре у Господу нашем Исусу Христу.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!