Свети краљ – чувар Свете српске земље!
За њега кажу да је једини српски краљ који са Косова и Метохије никада није отишао. Свети Стефан Дечански – велики праведник и страдалник, у народу познат и као Свети Мрата – син је краља Милутина и отац цара Душана. Од раних година преживео је многе тешке тренутке, ослепљен је по заповести оца у младости, а по наређењу сина удављен је у старости.
Према записима средњовековних животописаца, по наређењу његовог оца извађене су му очи на Овчем пољу у Скопској области, где је био храм Светог Николаја Чудотворца, због “разних сплетки и људских планова”, а заправо је “ђаво изазивао немире међу најближима”.
Ослепљеном Стефану јавио се Свети Никола, говорећи: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану, у своје време ја ћу ти их вратити”.
Пет година провео је Свети Стефан са породицом у Цариграду као заточеник, у манастиру посвећеном Сведржитељу (Пантократору), а својом мудрошћу, ученошћу, подвигом, кротошћу, благочешћем и трпељивошћу, задивио је не само монахе у манастиру, већ и читав Цариград. А онда му се поново јавио Мирликијски Чудотворац, са речима: „Дошао сам да испуним своје обећање”, и вратио му вид. Дводелна фреска из Пећке патријаршије осликава тај сусрет.
Када се упокојио краљ Милутин, Стефан је наследио престо српског краљевства. Бог га је обдарио великом мудрошћу, храброшћу и умећем да управља својим отачаством и одбрани га од непријатеља, никада не остављајући молитву и пост. Живео је у испосништву и подвижништву, остављајући иза себе једну од најлепших грађевина немањићких владара и задужбинара, врхунац византијске уметности и средњовековне архитектуре на тлу српске државе – Високе Дечане.
Страдао је мученички – удављен је по заповести свога сина, у замку у Звечану, 11. новембра 1336. године, како су записали животописци, због сплетки, јер је “ђаво мислио да победи Непобедивога, а Свети краљ је постао непобедив зато што је Христа Господа настанио у срцу своме”.
Он је једини српски краљ који је остао на простору Kосова и Метохије и који никада није дозволио да га ико одатле помери. Свето тело Светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини небројена чудеса, исцељујући не само православне него и иноверце.
„Чега да се бојимо, кад нас овде чува наш Свети краљ“, биле су речи које је изговорио свештеник који нас је дочекао тог 24. маја ове године, када се по први пут поклонисмо чудотворним моштима Светог Стефана Дечанског…
Након предавања које је отац Предраг имао у најсевернијој српској општини на Косову и Метохији дан раније, а по одслуженој Литургији на празник Светих Кирила и Методија, кренусмо са домаћинима из Лепосавића пут Пећи и Дечана.
И сад, на Мратиндан, шест месеци након овог пута, слика и енергија овог манастира, кога као да је сама Божија рука спустила баш ту, између борове шуме, ливада и брда, прожима све нас. Мир и спокој, ред и радост који испуњавају цео комплекс – оставили су нас без даха, а отишли смо са само једном мишљу: Кад ће нас Господ поново овде довести…
Молитва Светом краљу Стефану Дечанском
О, богочежњиви краљу, ревновао си за Истину Христову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа Вечне Светлости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва света.
Ми многогрешни потомци твоји, свети краљу, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне од маловерја, нас полуверне од полуверја, нас кривоверне од кривоверја, нас неверне од неверја, и утврди нас у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.
Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и краљу, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна истина наша – Истина изнад свих истина; вечна правда наша – Правда изнад свих правда; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За њега живети, за њега по хиљаду пута на дан умирати, – о, дај нам те радости, тог усхићења, тог умилења, христољубљени краљу и христочежњиви Великомучениче. Њега моли, Њега умоли да се и у нама твојим многогрешним потомцима, врши Његова света Божанска воља, сада и увек и у векове векова. Амин.
(преподобни Јустин Ћелијски, 24. новембра 2013.)
(Ј.П. 24.11.2022.)
Оставите одговор