Дакле, разјаснили смо да је позив на Литургију уједно и позив на Причешће, а да је то начин живота где се позивамо сви на константну молитву и подвиг. У тексту објављеном јуче, употребио сам термин „падобранци“, а у вези оних који дођу да се причесте два до четири пута годишње. Хтео бих о њима да напишем пар ствари.

Видите, баш Господ позива на заједницу са Њим, али нису сви кадри себе у потпуности дати Богу. Многе веже овај свет својим начином живота, али они ипак осећају потребу за Богом и ту везу, колико год да је танка, одржавају долазећи пар пута годишње у цркву на Причешће. У једном тренутку ће морати да одлуче шта ће и где ће. Зато највећи број тих људи управо после неког времена отпадне од вере и тог малог држања за заједницу. Кад дођу у цркву као да нису код куће, осећају се као странци. Онда траже „места“ за однос са Богом. Кад им то не пође за руком они пред своје коначно отпадање од литургијске заједнице кажу да је Бог свуда и у свим стварима, и да се не мора ићи у цркву да би човек био са Богом. Такве изјаве, којих сам се наслушао, чућете од бивших ритуалних верника, тзв. „падобранаца“. Нашли су изговор који им одговара…

Знате, Бог јесте свуда, јесте и у бетону, али Бог није бетон! Бог је на земљи видљиво дат човеку једино у Литургији кроз Тело и Крв Господа Исуса Христа. Причешћујући се ми исповедамо да верујемо у Бога, и у Сина Његовог, и наравно, у Духа Светога, који једино из Литургије извире на овом свету, иако све прожима и ван свих светова. Занемаривање Литургије је посустајање у вери, отпадање од Бога и издаја крштења.

У првим вековима хришћанства такви би се одлучивали од Цркве и њихов повратак би био јако тежак. Кад се неко крсти и не испуни завет, то је као да је напустио породицу, и још горе, јер је напустио Бога. Таквом се више не може веровати.

И шта ћемо ми да радимо данас кад је таквих деведесет седам посто „верника“?

Морамо имати стрпљења за њихов раст. Нажалост, немамо друге опције. Морамо се потрудити својски сви ми, и то свим силама речју и дела, да они коначно постану део сталног стада Христовог, а не да их још изгурујемо из тора говорећи им да су грешни.

Вама црквеним људима се обраћам. Ви сте ти, укључујући и нас свештенике и владике, због којих ће неко поћи на Литургију, задржати се у истој или пак отпасти од ње. Ако неког саблазнимо, тј. одаљимо од Литургије, Господ каже да је боље да се није родио или да узме воденички камен око врата и да скочи у воду. Дакле, боље ти је изгубити главу него бити узрок и саучесник у губљењу нечије душе.

Е, кад то знамо, онда се ја питам откуд толика смелост да се на интернету стално, константно, коментаришу изјаве епископа, канони Светих сабора? Откуд толика горчина у осудама свештенства и људи који иду у цркву? Чему та потреба да ми неком нешто кажемо, а притом се кријемо иза намештених или лажних слика и псеудонима? Страшно је то и језиво како се људи не боје да неког повреде. Чини ми се да је и на интернету и ван њега потребна искра да дође до експлозија гнева које потичу из гордости. И откуд та мисао да оно што ми радимо и коментаришемо на интернету не спада у грех?

Скоро сам, исповедајући људе, питао да ли се кају што су писали на интернету, коментарисали и пљували оно што није прилично, и заузврат сам добио унезверен поглед који се пита „од кад је то грех“!

Мислите да Бог и ђаво нису присутни на интернету? Да не виде увреде намерне и скривене које се куцкају из соба са лошим намерама? Онда нас је баш ђаво залудео и ми смо изгубили осећај за сваку реалност. Реалност не постоји виртуелна и „стварна“. Реалност је све што ми радимо, и свуда, свака помисао, реч, дело и намера. И било то на интернету, у дубокој шуми или Лас Вегасу, и Бог и ђаволи имају доступ томе.

Не играјте се људи са својим спасењем тако што на интернету учите друге ви ненаучени. Преусредите се на оне који знају. Не можете лек који је вама доктор преписао делити редом. То је лек, тј. доза подвига, намерена за ваш узраст и килажу. А друге кад видите у муци посаветујте их да оду код свог свештеника и да попричају са њим. Да их погурате у правом смеру. А не да им ви одређуете правила, још пљујући по неким свештеницима да себе узвисите или оправдате.

У суштини, да би неко уопште хтео да буде део стада Христовог на земљи, мора да има разлог. Мора да се осећа добродошао, вољен и цењен. Сигуран и неосуђиван. Само тад ће остати ту и неће се враћати свету мржње.

Само ми у цркви смо ти који људе који смогну снаге, и то једвите, да дођу у цркву, отерамо или задржимо, као што рекох.

Зато нам је Бог и дао да пре њих уђемо у Литургију, да би их дочекали као Претеча Христа. Јер нема начина Господ да свет промени осим кроз своје апостоле у сваком времену поштујући слободу свих.

Дакле, ми треба слободно да узмемо Христа у себе, па онда, поштујући туђи труд и слободу, да Га делимо са другима. То је заправо мисија сваког хришћанина. Да, добро сте чули. Није само предвиђено свештеницима да проповедају и мисионаре, већ и народу који је у Литургији. Зато ми свештеници беседимо народу у цркви, да би они то проширили даље, што би млади рекли да „шерују“. Сетимо се жене Хананејке која је код Христа довела цело село, да су и апостоли остали збуњени. Тако се Господ обратио нама, не само нас ради, већ и других који ће то чути преко нас.

Рецимо, причате о чудима која сте видели, чули или доживели, па ето неко крене у цркву, или пак о неком свештенику или владики – и неко дође да их види. То су библијске сцене, али није суштина веровати у чуда и попове – већ преко њих до Бога доћи. Јер Бог не жели да и један погине и учиниће све шта може да спаси сваког на земљи. Ми ћемо одговарати за нашу лењост што Му нисмо помогли у томе, или пак још горе: што смо Му одмогли.

Чувајте се осуђивања. Језик ума за зубе. Не морате ви све да кажете и коментаришете. Читајте и гледајте што је на спасење. Онда то што сте видели шерујте/делите са другима да и они виде. Никад се не зна кога ће једна реч спасити. Будите добродошлица свакоме ко у храм уђе и упознајте га са свештеником. Нека саграде и они однос са њим као и ви. И ето, Богу хвала, добијете брата и сестру, тј. саборца у мисионарењу.

Имате у Делима апостолским кад је Бог рекао Ананију да иде до Савла и да га крсти и да га учи, а Ананије упозорава Бога да је Савле лош човек, но Бог му одговара: „Ја сам њега изабрао за свој сасуд…“ Он рече: „Амин“, и послуша Бога. Дакле, Бог преко својих делује и мења срца.

Данашњи хришћани у цркви са интернета деле јако лош садржај са другима и само проурокују саблазан, збуњеност и грех. Чувајте се тога…