Јуче сам био на представи ”Књига о Милутину”, у извођењу Ненеда Јездића. Шта имам да кажем о томе?

Прво, ово није представа, ово је опело, парастос, помен онима који су нам у наследство оставили земљу, презиме, веру, нацију – и то све платили својим животима. Ултимативна жртва зарад потомства, што је највећи степен хришћанства али и љубави, како и сам Господ каже: ”Нема веће љубави него дати живот за своје ближње.” То је Господ урадио за нас и ко год уради тако, тај постаје христолик.

Друго, ово дело су написали наши преци својом крвљу. Представљање тога је проповед истините љубави највећег степена, која за циљ има буђење савести и свести садашњег живља, позивајући да се и ми жртвујемо за наше потомке ако мислимо да им шта оставимо у аманет.

Питање које се ту буди је то, шта ми сад имамо од тих врлина које су имали наши преци, што и даје одговор о недостатку емпатије и колективне одговорности свих нас за оно шта остављамо. Само појединци који жртвују све своје ближње и даље зарад сопствених комплекса – и такви слаби, млаки и непокајани постају иконе нове Србије.

Треће, примећујем да Ненад ово није глумио. Он је представио себе из тог времена, а уместо његовог богомданог талента – крв је говорила. Да, да… Крв и дух наших предака су синоћ причали своју причу.

Ово проповедање је захвалност у најмању руку и обилазак гробова свих жртава од Срема, ”плаве гробнице” – па све до Африке, где су гробови остављени да самују. Оживљавање, тј. васкрсење жртве, што буди одговорност и жељу да им и ми макар мало будемо слични. Носити ту проповед и обилазити народ и викати: АЛО, ЉУДИ, НИСТЕ ВИ ЈЕДИНИ СА ПРОБЛЕМИМА! ДА ВАМ ЈА ИСПРИЧАМ ПРОБЛЕМЕ НАШИХ ОЧЕВА И МАЈКИ!

Након те беседе свако оде смирен, знајући да је заправо срећан што има само те проблеме због којих је можда и размишљао да се убије или да неког убије. Ова беседа Ненада је лек за гордост, саможивост, страхове, депресије, комплексе, снове криво посађене и још много тога другог.

Четврто, ”рогата марва сељаку много значи…” Каква истина, подвучена више пута у представи. Прича о воловима у мени ствара воловско срце. А шта сам ја запазио и чега сам се сетио?

Во је био симбол породице и јачина породице. У једном селу, Башаиду, у Војводини, у храму сам видео много стасидија. Негде четиристо стасидија за седење. Свака украшена на свој начин. У то време домаћини би морали да дају вола за једну стасидију у цркви. И то на крају храма. У средини – два вола, а најближе олтару – четири вола по столици. Онда видиш да један домаћин има четири столице. Дао шеснаест волова за то. Симбол моћи породице. Е сад, ниси имао столицу коју си тако платио, а да ниси долазио у цркву. Људи су ишли сваке недеље у цркву. Домаћини су имали столице, а остали су стојали. Млади момци су одрастали са жељом да једног дана имају ту своју столицу. Замисли колико племените жеље!

Сад се то изгуби. Осташе столице као споменици у празном храму. Ни поколења, ни народа. Седи ко где хоће. Ако да хиљаду евра за цркву – очекује црвени тепих. А ја размишљам, колико је то волова дато за све те стасидије…

Пето, а да не би ишао овако у недоглед, рећи ћу за крај, да је ово ОБАВЕЗНО ШТИВО ЗА СВАКОГ СРБИНА! Ако има ико ”горе” у просвети и култури, а да има имало мозга и срца својих предака, ја вас искрено и људски молим да ову књигу уврстите у обавезну лектиру, а ову представу као обавезну за све матуранте средње школе у Србији. Тако децу треба испратити у живот. Овом представом.

Док је Ненад још жив треба га искористити, да до краја свог живота игра ову представу за наше претке, за нас и наше потомке. Да на сваки наш Видовдан и друге датуме буде на телевизији, кад смо већ и културни и образовни програм на свим каналима укинули.

Што буде старији то ће представа бити боља, јер ће постати тај старац којег сад тако уверљиво износи пред нас. Док буде даха у Јездићу, биће и ове представе, сигуран сам!

Теби, Ненаде, хвала, а нашим прецима нека је вечна хвала и да се Господу моле за нас сви наши мученици, да им и ми, без ратова, дођемо у Царство Божије, где иду христолики.

Христос васкрсе!!!