Fudbal! Šta je to? – Otac Predrag

Šta ima tu da se priča. Gomila ljudi šutaju po lopti i uteruju je u određeni prostor. No, da li je baš tako?

Svaki sport prvo mora da sadrži sportiste koji su nosioci te discipline. Oni moraju da jedu, spavaju, treniraju – a to ne može u slobodno vreme. Moraju se posvetiti tome. Dakle, to, kao i mnogo šta drugo, postaje način života. Kao i svaki poziv to je nešto čime čovek počinje da se bavi iz ljubavi. Mnogi talenti su propali zbog nedovoljne podrške porodice a i država koje ne daju mnogo na sport. A u ovom svetu gde su ljudi sve više lenji i gojazni i gde se udovoljava svom telu, sport postaje podvig. Malo sam putovao po svetu i video to.

No, nekada, kroz istoriju, vitezovi su pre bitke izlazili jedan drugom na megdan i često je i to određivalo tok bitke jer je davalo moral vojsci ili pak demoralisalo protivnike. Viteški boj, koji se često završavao smrtnim ishodom, smatrao se časnim i za pobednika i za pobeđenog. Danas ne nosimo mačeve i buzdovane i ne odvaljujemo glave jedni drugima već se borimo kroz sport. Dakle, sport je modifikovana viteška igra časti i veštine.

Danas se nažalost ne gleda na sport tako. Sportisti su postali samo „konji“ koji se spremaju za trku. Čak se više gleda zdravlje konja nego sportista. Ako se povredi bace ga, a na njegovo mesto dođe drugi. Gledam sina kako trenira u Radničkom na veštačkoj travi i gledam kako je to nehumano. Nikad više nije bilo povreda kod male dece i sportista nego danas. Ko je od nas znao šta je prednji ukršteni? Ali smo igrali fudbal na travi i to često bosi. Bilo je i po betonu, ali povrede su bile površinske rane.

Danas se deca forsiraju. Svi su „Mesiji“ i „Ronalda“ . Roditelji poblesavili. Hoće da se biju i psuju tuđu decu. Priđem jednom takvom kompleksašu koji ima 150 kilograma i sa tribina psuje i vređa kako trenere tako i ostalu decu, i kažem mu: „Daj prijatelju, opusti se. Pusti decu da se igraju i uživaju!“ Opsova on i mene. Onda je jedan drugi prišao i zalepio ga preko usta i od tad više nije psovao, bar ne kad je taj bio na tribinama. Ali bi se svaki put okretao da vidi da nije tu.

Bio sam skoro u Americi i gledao „Bulse“ kako igraju. Navijači su slobodno nosili dresove svojih timova i sedeli jedni pored drugih bez psovanja i vređanja. Dakle, navijanje i treniranje je za početak stvar kućnog vaspitanja i stvar kulture koja nama svakako manjka.

Krivo mi je kad gledam forsiranje dece i igrača. Kako oni odrastaju to postaje stvar kompleksa. Gde se igra i u kom timu. Roditelji često decu ubacuju u bolje timove da bi se hvalili da im deca igraju tu iako dete sedi na klupi i ne igra. Mnoga deca su tako upropaštena. Znam i mnoge koji su videli kako tatini sinovi igraju (jer su ovi primili pare), pa se razočarali i ostavili fudbal. Dakle sablazan, o kojoj sam govorio da je ima svuda i da je druga stepenica uzrastanja prema Bogu i razvrstavanja jakih od slabih. Mora se prevazići i biti jak i siguran u to što se želi.

No, kako gledam na sve to?
Fudbal je kao i svet. Ima dosta iskušenja i padova, ali i plodova. Tako gledam uopšte na svet sporta. Cenjeniji je uvek onaj gde imate tim jer nama Srbima nije lako složiti se. A to mundijali pokazuju – da pobeđuju složniji timovi, a ne pojedinci u timovima.

Dakle, ako je viteška igra spala na niske grane ne znači da tu više nema vitezova! Imam dosta duhovne dece koja se svojski bore i Bogu mole da u tome opstanu. Da se od povreda oporave i da isplivaju i opravdaju poverenje Boga, porodice, prijatelja i nacije. Jači pobeđuje!

Ono što imamo u fudbalu, imamo i u svetu. Tim ljudi koji se bori za cilj. To je porodica. Ako je porodica jaka biće veće šanse da se pobedi ali i ako dođe do gubitka lakše će to prevazići. Koliko se brzo dignemo nakon poraza zavisi od jačine te porodice i vere u Boga.

Imamo vreme u kojem moramo dati sve od sebe – nije li to život?
Imamo sudiju na terenu, a i Boga. Ovaj na terenu može suditi i nepravedno ali je i to život!
Imamo kartone za neljudsko ponašanje. Crveni karton i više nema igre. I to je život. Imamo napad a i odbranu. Centar, krila i golmana. Svaki je jednako važan. Džaba golman brani dobro ako napad ne daje golove, ili obratno. Nekad ti život da prilike kao kad dobiješ penal ali ni to ne znači da će čovek iskoristiti to što mu život i Bog daju. Dakle, ako krenemo da analiziramo igru fudbala i ostalih timskih sportova videćemo da oni simbolizuju borbu u životu.

Jako bitani momenat da se neko oseća kao deo nekog tima. Ta pripadnost nekom klubu je iskonska potreba čoveka koji traži zajednicu drugih i pripadnost. Ja recimo navijam za Zvezdu zato što je moj otac navijao za taj tim. Navijati za Zvezdu za mene je ljubav prema mom ocu. Ne gledam ja to kao neki koji govore da je to komunistički tim zbog imena ili da ima mnogo korupcije, ili pak da ne volim one koji navijaju za Partizan ili neki drugi klub. Volim sve i ne mrzim nikog. No, moja Zvezda je za mene nešto drugo. Ja je gledam drugim očima. Volim da vidim njihovu borbu i njihov trud. Da budem uz njih ne samo kad pobede nego i kad budu poraženi. Da ih podsetim da se ne pogorde i ne uobraze kad pobede i da ne padnu kad budu poraženi.

Na kraju krajeva, čovek u fudbalu uvek može da se popravi i revanšira i ispravi jer ako je bitka izgubljena nije „rat“! Sve u svemu, sport je disciplina viteštva koja zavisi samo od onoga koji se bori.

Ima mnogo onih koji su u sportu, a veruju u Boga, poste i pričešćuju se. Spajaju telesnu i duhovnu disciplinu. Kako da ih ne bodrimo? Kako da se za njih Bogu ne molimo? I kad je to u pitanju, molim vas da ne psujete naše sportiste kad promaše neku šansu. Koliko smo ih mi promašili u životu?! Pa i njima je krivo.

Trebamo ih podržati u tom trenutku, a ne još proklinjati i gaziti. Neka su nam živi i zdravi i blagosloveni. Da više ima vitezova nego stoke, trenera pravih nego stočara i da opet svedočimo uzdizanju naše dece na svetska postolja dok primaju medalje. Neka boli svet što gleda šta jedan mali narod može uraditi u vaterpolu, košarci, odbojci, rukometu, tenisu, streljaštvu, plivanju, veslanju, borilačkim sportovima, atletici… Pa na kraju, i u fudbalu…

(25.11.2022.)