Фудбал! Шта је то? – Отац Предраг

Шта има ту да се прича. Гомила људи шутају по лопти и утерују је у одређени простор. Но, да ли је баш тако?

Сваки спорт прво мора да садржи спортисте који су носиоци те дисциплине. Они морају да једу, спавају, тренирају – а то не може у слободно време. Морају се посветити томе. Дакле, то, као и много шта друго, постаје начин живота. Kао и сваки позив то је нешто чиме човек почиње да се бави из љубави. Многи таленти су пропали због недовољне подршке породице а и држава које не дају много на спорт. А у овом свету где су људи све више лењи и гојазни и где се удовољава свом телу, спорт постаје подвиг. Мало сам путовао по свету и видео то.

Но, некада, кроз историју, витезови су пре битке излазили један другом на мегдан и често је и то одређивало ток битке јер је давало морал војсци или пак деморалисало противнике. Витешки бој, који се често завршавао смртним исходом, сматрао се часним и за победника и за побеђеног. Данас не носимо мачеве и буздоване и не одваљујемо главе једни другима већ се боримо кроз спорт. Дакле, спорт је модификована витешка игра части и вештине.

Данас се нажалост не гледа на спорт тако. Спортисти су постали само „коњи“ који се спремају за трку. Чак се више гледа здравље коња него спортиста. Ако се повреди баце га, а на његово место дође други. Гледам сина како тренира у Радничком на вештачкој трави и гледам како је то нехумано. Никад више није било повреда код мале деце и спортиста него данас. Kо је од нас знао шта је предњи укрштени? Али смо играли фудбал на трави и то често боси. Било је и по бетону, али повреде су биле површинске ране.

Данас се деца форсирају. Сви су „Месији“ и „Роналда“ . Родитељи поблесавили. Хоће да се бију и псују туђу децу. Приђем једном таквом комплексашу који има 150 килограма и са трибина псује и вређа како тренере тако и осталу децу, и кажем му: „Дај пријатељу, опусти се. Пусти децу да се играју и уживају!“ Опсова он и мене. Онда је један други пришао и залепио га преко уста и од тад више није псовао, бар не кад је тај био на трибинама. Али би се сваки пут окретао да види да није ту.

Био сам скоро у Америци и гледао „Булсе“ како играју. Навијачи су слободно носили дресове својих тимова и седели једни поред других без псовања и вређања. Дакле, навијање и тренирање је за почетак ствар кућног васпитања и ствар културе која нама свакако мањка.

Kриво ми је кад гледам форсирање деце и играча. Како они одрастају то постаје ствар комплекса. Где се игра и у ком тиму. Родитељи често децу убацују у боље тимове да би се хвалили да им деца играју ту иако дете седи на клупи и не игра. Многа деца су тако упропаштена. Знам и многе који су видели како татини синови играју (јер су ови примили паре), па се разочарали и оставили фудбал. Дакле саблазан, о којој сам говорио да је има свуда и да је друга степеница узрастања према Богу и разврставања јаких од слабих. Мора се превазићи и бити јак и сигуран у то што се жели.

Но, како гледам на све то?
Фудбал је као и свет. Има доста искушења и падова, али и плодова. Тако гледам уопште на свет спорта. Цењенији је увек онај где имате тим јер нама Србима није лако сложити се. А то мундијали показују – да побеђују сложнији тимови, а не појединци у тимовима.

Дакле, ако је витешка игра спала на ниске гране не значи да ту више нема витезова! Имам доста духовне деце која се својски боре и Богу моле да у томе опстану. Да се од повреда опораве и да испливају и оправдају поверење Бога, породице, пријатеља и нације. Јачи побеђује!

Оно што имамо у фудбалу, имамо и у свету. Тим људи који се бори за циљ. То је породица. Ако је породица јака биће веће шансе да се победи али и ако дође до губитка лакше ће то превазићи. Kолико се брзо дигнемо након пораза зависи од јачине те породице и вере у Бога.

Имамо време у којем морамо дати све од себе – није ли то живот?
Имамо судију на терену, а и Бога. Овај на терену може судити и неправедно али је и то живот!
Имамо картоне за нељудско понашање. Црвени картон и више нема игре. И то је живот. Имамо напад а и одбрану. Центар, крила и голмана. Сваки је једнако важан. Џаба голман брани добро ако напад не даје голове, или обратно. Некад ти живот да прилике као кад добијеш пенал али ни то не значи да ће човек искористити то што му живот и Бог дају. Дакле, ако кренемо да анализирамо игру фудбала и осталих тимских спортова видећемо да они симболизују борбу у животу.

Јако битани моменат да се неко осећа као део неког тима. Та припадност неком клубу је исконска потреба човека који тражи заједницу других и припадност. Ја рецимо навијам за Звезду зато што је мој отац навијао за тај тим. Навијати за Звезду за мене је љубав према мом оцу. Не гледам ја то као неки који говоре да је то комунистички тим због имена или да има много корупције, или пак да не волим оне који навијају за Партизан или неки други клуб. Волим све и не мрзим никог. Но, моја Звезда је за мене нешто друго. Ја је гледам другим очима. Волим да видим њихову борбу и њихов труд. Да будем уз њих не само кад победе него и кад буду поражени. Да их подсетим да се не погорде и не уобразе кад победе и да не падну кад буду поражени.

На крају крајева, човек у фудбалу увек може да се поправи и реваншира и исправи јер ако је битка изгубљена није „рат“! Све у свему, спорт је дисциплина витештва која зависи само од онога који се бори.

Има много оних који су у спорту, а верују у Бога, посте и причешћују се. Спајају телесну и духовну дисциплину. Kако да их не бодримо? Kако да се за њих Богу не молимо? И кад је то у питању, молим вас да не псујете наше спортисте кад промаше неку шансу. Kолико смо их ми промашили у животу?! Па и њима је криво.

Требамо их подржати у том тренутку, а не још проклињати и газити. Нека су нам живи и здрави и благословени. Да више има витезова него стоке, тренера правих него сточара и да опет сведочимо уздизању наше деце на светска постоља док примају медаље. Нека боли свет што гледа шта један мали народ може урадити у ватерполу, кошарци, одбојци, рукомету, тенису, стрељаштву, пливању, веслању, борилачким спортовима, атлетици… Па на крају, и у фудбалу…

(25.11.2022.)