Златна маска и Ахилова пета!

Тамо негде далеко, близу мора, кроз прошлост и историју живела је једна цивилизација. У далекој Микени, граду краља Агамемнона, договор је пао да Троја мора пасти због части и увреда. Дигао је краљ сву своју и војску својих поданика, а као посебан шлаг на торти позвао ратнике Мормона.

Од свих ратника један беше најјачи, највештији, најжеднији доказа и победа. Моћни Ахил, којег мајка до краја не умочи у воду већ га за пету држаше. Још као малог она га учаше да је смисао живота да му сви знају име и да не буде заборављен. Хтела је мајка да га направи вечитим сином земље, што је и успела. И тако, освајајући моћну Троју на обалама садашње Турске, млади Ахил доби стрелу у пету и постаде на земљи славан.

Краљ Агамемнон постаде велики краљ, а да би и он остао на земљи лице његово златом премазаше, и кад време узе своје само та клемпава маска остаде као споменик о лику једног од краљева земље.

Ово сам вам рекао због два разлога: Како се и ми, погружавајући у воду, крстимо Духом Светим и тако не везујемо за земљу већ за небо. Тако се рађамо као синови неба, а не земље. И заиста, најслабији нам је део тела који не беше крштен. Попут моћног Ахила, коме нога остаде ван воде јер га је мајка сачувала, и ми, не крстећи се водом и Духом Светим, остајемо само месо на столу послуженом за време, као највећег предатора ове земље.

А кад смо већ код времена – сетимо се златне маске земаљског краља. А онда се сетимо лика Светог Василија Острошког, којег не опточи човек у злато већ му Бог даде време пред ноге, сачува лик његов и свете мошти његове, и славу већу од свих краљева земаљских, и моћи да се у име њега молећи Богу људи исцељују. Није Свети Василије једини. Има их колико и звезда на небу и сваки ће украшавати небо док се оно другим доласком Христовим не сједини са земљом.

Жао ми је оних који желе да буду упамћени на земљи и у земљи. Жао ми је свих краљева земље који без Бога желе временом да владају. Њихова слава је паклена, пролазна и у рушевинама које туристи обилазе и плаћају улаз у њихове куће које су сада музеји и остаци, тј. мрвице које за временом остају. Кад време опет огладни и мрвице ће појести.

Ткајмо браћо и сестре себи мердевине ка Богу крштењем и љубављу, вером и надом, јер само кроз Бога, истинског Господара времена, ми можемо време у своју корист окренути. Али тим путем нема злата, нити славе земаљске. То је трновит пут крвавих табана и леђа, где заиста ретки иду. Али ко тим путем крене, на небу за вечност сија.