Tamo negde daleko, blizu mora, kroz prošlost i istoriju živela je jedna civilizacija. U dalekoj Mikeni, gradu kralja Agamemnona, dogovor je pao da Troja mora pasti zbog časti i uvreda. Digao je kralj svu svoju i vojsku svojih podanika, a kao poseban šlag na torti pozvao ratnike Mormona.

Od svih ratnika jedan beše najjači, najveštiji, najžedniji dokaza i pobeda. Moćni Ahil, kojeg majka do kraja ne umoči u vodu već ga za petu držaše. Još kao malog ona ga učaše da je smisao života da mu svi znaju ime i da ne bude zaboravljen. Htela je majka da ga napravi večitim sinom zemlje, što je i uspela. I tako, osvajajući moćnu Troju na obalama sadašnje Turske, mladi Ahil dobi strelu u petu i postade na zemlji slavan.

Kralj Agamemnon postade veliki kralj, a da bi i on ostao na zemlji lice njegovo zlatom premazaše, i kad vreme uze svoje samo ta klempava maska ostade kao spomenik o liku jednog od kraljeva zemlje.

Ovo sam vam rekao zbog dva razloga: Kako se i mi, pogružavajući u vodu, krstimo Duhom Svetim i tako ne vezujemo za zemlju već za nebo. Tako se rađamo kao sinovi neba, a ne zemlje. I zaista, najslabiji nam je deo tela koji ne beše kršten. Poput moćnog Ahila, kome noga ostade van vode jer ga je majka sačuvala, i mi, ne krsteći se vodom i Duhom Svetim, ostajemo samo meso na stolu posluženom za vreme, kao najvećeg predatora ove zemlje.

A kad smo već kod vremena – setimo se zlatne maske zemaljskog kralja. A onda se setimo lika Svetog Vasilija Ostroškog, kojeg ne optoči čovek u zlato već mu Bog dade vreme pred noge, sačuva lik njegov i svete mošti njegove, i slavu veću od svih kraljeva zemaljskih, i moći da se u ime njega moleći Bogu ljudi isceljuju. Nije Sveti Vasilije jedini. Ima ih koliko i zvezda na nebu i svaki će ukrašavati nebo dok se ono drugim dolaskom Hristovim ne sjedini sa zemljom.

Žao mi je onih koji žele da budu upamćeni na zemlji i u zemlji. Žao mi je svih kraljeva zemlje koji bez Boga žele vremenom da vladaju. Njihova slava je paklena, prolazna i u ruševinama koje turisti obilaze i plaćaju ulaz u njihove kuće koje su sada muzeji i ostaci, tj. mrvice koje za vremenom ostaju. Kad vreme opet ogladni i mrvice će pojesti.

Tkajmo braćo i sestre sebi merdevine ka Bogu krštenjem i ljubavlju, verom i nadom, jer samo kroz Boga, istinskog Gospodara vremena, mi možemo vreme u svoju korist okrenuti. Ali tim putem nema zlata, niti slave zemaljske. To je trnovit put krvavih tabana i leđa, gde zaista retki idu. Ali ko tim putem krene, na nebu za večnost sija.