Živi za mene! – Otac Predrag

Ljudi često misle da je umreti za svoje dete najveća ljubav koja postoji. Zapravo nije. Ona može biti kruna te ljubavi, ali nikako ljubav sama po sebi. Hoćete li nešto mnogo teže i veće od smrti za dete? Evo, reći ću vam: živeti za svoje dete!

Smrt je trenutna, a život traje. Zamislite smrt koja traje kao život! To je samo moguće roditeljima koji su sahranili svoju decu. Mnogima nezamislivo…

Zašto ovo kažem? Zato što ljudi prožive život popunjavajući ga stvarima i ljudima koji njih čine srećnima, no zapravo ovo o čemu ja govorim je kada mi svojom ličnošću popunimo živote drugim ljudima. Kada mi svojim prisustvom njih načinimo srećnim.

Koliko samo primera znam i vidim ljudi koji zapostavljaju svoju decu i odlaze da svojim slabostima udovoljavaju, a sebe i druge lažu da vole svoju decu i da bi život dali za njih. A deca nam zapravo i život traže, ali život da proživimo sa njima u svim fazama mogućim. U početku smo im sve, posle sve manja potreba ali potpora, a na kraju pomoćnici.

Pokušajte da razumete šta pričam bez da postavljate: a šta ako ovo, a šta ako ono… Nema tu ovo ili ono. Biti roditelj znači bditi. Biti umoran i iscrpljen. Biti zabrinut i blizak sa Bogom. Sve ono što je Hristos bio sa apostolima.

Kako se samo Gospod molio Ocu za svoje apostole… I kad su oni spavali On se molio. Učio ih i vaspitavao. Kad su Ga izdali, odrekli se, ostavili samog – On im nije zamerio već ih je i dalje gledao očima roditelja. Tako nas sve Bog gleda.

I sad ću vam reći nešto. Dobro me slušajte:

Ionako znam da dosta ljudi ne čita sve napisano, dosta i ne razume, zato je i Gospod stalno spominjao te uši: ”Ko ima uši da čuje, neka čuje.”

Naše brige će jednog dana utihnuti. Ispunićemo svoje vreme na zemlji. Ako Gospod odluči da nas spase, mi ćemo biti oslobođeni od svake muke, strasti, slabosti i bola. Bićemo večno srećni u Carstvu Njegovom. No Njegova bol za onima koji su pali hoće li prestati? Može li prestati bol Oca čije se dete svojom voljom odmetnulo u razbojnike i nije se pokajalo? Može li? Nikad. Ni za hiljadu godina, ni za večnost.

Budale od ljudi misle da imaju život večni na zemlji. S kim bi ga proveo? Pa sahranio bi sve koje voliš i ostao da patiš za njima večno. Večno bi sedeo na grobovima svih koje si ikad zavoleo. Pa razlog naše smrti na zemlji i jeste da se prekine to prokletstvo večne patnje. Ne verujete?

Idite i pitajte bilo koju majku ili oca koji su sahranili svoje dete čemu se raduju. Reći će vam: ”Svojoj smrti!” Zašto? Zato što njihova smrt znači prestanak bola i ponovno sjedinjenje sa onima koje vole.

Čemu onda tolika stremljenja da se živi sto, dvesta godina? Ako ne možemo svi zajedno – onda neću ni ja! E tek sa tim znanjem moći ćemo da razumemo Boga koji ne može da umre i ne ide u mesto gde će biti oslobođen od bola, jer je On taj iznad kojeg ništa nema. A oslobođenje od bola znači ”više ne voleti”! A Bog ”ne može” da više ne voli. On voli sve zauvek i večno žali za svakim palim detetom Njegovim. Zato je neumoran da sa svom svojom aktivnom decom, bilo oni anđeli ili ljudi, spase svaku dušu večne propasti. A to može uraditi samo dok su oni živi.

Ako to shvatite onda ćete shvatiti dve ogromne tajne:

Prvu, priču o zabludelom sinu i radosti njegovog oca kada mu se vratio pokojnik kao pokajnik!

Drugu, koju radost Bog oseti za svakog čoveka kojeg Mu privedemo spasenju. Za jednu ličnost mi Mu skidamo sa pleća večno žaljenje za tim čovekom! Skidamo Mu veliku bol u večnosti. Njegova radost je ogromna, naša plata je velika.

Ali onda se tu otvara i druga strana medalje na koju nas i sam Gospod upozorava. Zamislite koji gnev izazivamo ako jednog čoveka sablaznimo i uništimo njegovo spasenje, te tako načinimo večnu tugu Bogu?!

Gospod nas je upozorio, rekavši: ”A ko sablazni jednog od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da mu se o vrat obesi kamen vodenički i da potone u dubinu morsku.” (Matej 18:6)

Eto, sad znate i tajnu što đavo napada ljude. Ne zato što smo mu mi važni, već zato što tako povređuje Boga i u večnosti. Bog kao Otac svih večno voli sve i to najviše!

Stoga shvatate i nadam se da razumete koliko je važna i jedino najvažnija misija spasenja ljudskih duša! Kad to budete otkrili, razumećete koliko vi zapravo i čemu živite. Živite li za sebe ili za druge?Pomažemo li Bogu da otkloni bol i dobije radost ili suprotno?

Tek onda ćete shvatiti koliko je smrt za nekog, kao trenutak, nebitna naspram života za druge! Ako ste shvatili, onda i mene razumete. Onda ste shvatili srž samu i dolaska Hristovog i celokupnog domostroja spasenja sveta, ali i smisao svog života. Jedino tad možete imati radost u životu.

Ko Boga čini radosnim i Bog čini njega! A ko Boga žalosti – sam sebe proklinje!