Не треба одустајати зато што смо имали лош старт или искушење на самом почетку. Мрак је ту да мрачи а светло да светли. Да се коначно одлучимо да светлимо уместо да мрачимо. Да будемо одважнији и спремнији на жртву и подвиг.
А што се опраштања тиче, сви некако причају о томе како опростити, а нико не говори о престанку вређања и нападања других.
Сваки финансијски стручњак ће вам рећи да штедња не зависи само од прихода већ и од расхода. Дакле, да ли нам је Господ опростио прошле грехе је мање важно од тога што ми не радимо ништа на томе да спречимо даљи одлив благодати, тј. даља дејства гресима по другим људима. О томе бих ја причао, а не о неким безазленим породичним или пријатељским размирицама – ко је коме шта рекао и урадио!
Подсећам све нас, себе првог, да у почетку поста бар одлучимо да станемо са ратом и оговарањима и већ смо направили подвиг. Ако то издржимо до краја поста задобићемо благослов Божији, а ако ли не, џаба смо мучили тело своје…
Некад ми се чини да Господ не може да стигне да нам опрости наше грехе колико их константно правимо. Запамтите да се ниједан дуг не прашта одмах. Него се враћа у ратама са сваким добрим делом док га човек коначно не одужи. А ми смо презадужени, а и даље тражимо нову позајмицу. А ко се у греху задужује у греху ће му се и платити. Другим речима, ко зло сеје зло и жање.
Хајде да променимо семе. Бар на одређено време!
Ако ли пак не можете неко време нападати онда наше грешно стање није акутно већ хронично и терапије су прогресивније, теже и радикалније…
Лечите се од претераног разбацивања гресима!