Услов за Причешће – Отац Предраг

Не постоји обавезујући услов за Причешће осим крштења. Но ако у Светом писму не пише јасан услов осим крштења, то не значи да свако може да се причешћује како хоће.

Причешћивати се је начин живота. Они који иду у цркву сваке недеље и на сваки празник су црквени људи, чији је начин живота подвижнички. Постимо кад год се пости, трудимо се да смо добри и кад није пост. Молимо се и ван храма кад нисмо на Литургији, гледамо да се кад погрешимо и схватимо да смо погрешили исповедимо и покајемо, што је опет процес. Трудимо се да опраштамо једни другима и да ширимо реч Христову.
Ово важи за сваког члана Цркве Христове, од детета до Патријарха. Није ни свако на истом нивоу, па не можемо осуђивати неког што иде у цркву и причешћује се, а грешан је. Сви смо грешни, неко мање, неко више. Битно је да се трудимо.

Црквени живот налаже сваком хришћанину православном да пости сва четири поста цела, и сваку среду и петак осим трапавих седмица, и да интезитет телесног и духовног подвига договори са својим надлежним свештеником који је његов, тј. духовник целог дома. И да сваке недеље ОБАВЕЗНО долази на Литургију и причести се! Дакле, свако ко живи тако, члан  је Цркве Христове и достојан је Причешћа, јер га Господ удостојава Тела и Крви Своје.

Проблем је двојак што су људи збуњени:

Имате вернике који не посте целе године већ повремено, те се за такве уводе „строжија правила“, јер нису редовни. Зато и иду на исповест да исповеде зашто нису редовни и да постану редовнији, и „обавезан“ пост на води у трајању од шест дана. Дакле, ниси целе године ту, и сад ћеш бар малим делом то надоместити. Но, ово није исправно. Ниједан свети отац апостолског времена не би такве уопште примао у Цркву и заједницу, јер је то ниподаштавање. Да, добро сте чули. Није ниподаштавање кад постиш 230 дана у години и идеш сваке недеље у цркву, већ то кад дођеш два пута у години, испостиш телом шест дана, исповедиш се, и онда је све у реду. А ми смо будале онда што смо редовни у телесном и у духовном подвигу…

Лаж је и обмана ђаволска да је причешћивање сваке недеље грех и млако хришћанство. Ми треба да смо спремни на сусрет са Христом сваки дан, а не двапут у години.

Управо ту долазимо до другог проблема, а то су „строги“ духовници, који захтевају пост од шест дана на води и исповест и причешће само пар пута у години. То што они уче, јерес је хришћанска. Непоткрепљена Христовим и апостолским учењем. Глуматање строгости, а у ствари учење и суделовање у немару, изговорима и подилажењу слабоумних и лењих. Такав поглед нас учи да човек кад испости шест дана на води и исповеди се, да је достојан Причешћа. То је ритуални и магијски приступ вери, најблаже речено фарисејски, који нема поткрепе ни у једној речи Господа ни апостола, и то доводи до збуњености људи и поделе стада Христовог. Ти „ученици“ таквих духовника непрестано нападају друге свештенике и вернике не би ли оправдали то гледиште. Познаћете их по мржњи њиховој, пљувањима и нападима.

А да не буду само моје речи, то ћу вам доказати, а ти „строги“ духовници нека ме демантују!

Сваки свештеник, и владика, и Патријарх, од почетка до краја дана православних на земљи пости кад се пости и мрси кад се мрси (изузев оних који су уз благослов свог духовника узели на себе већи подвиг поста) и сваке недеље причешћују себе прво. Дакле, ако је субота мрсна (ван поста), сваки свештеник и владика ће ту суботу мрсити. Неки неће јести месо ако су у манастирима, али ће јести сир и јаја, и у недељу ће се на Литургији причестити.

НИКАД није била Литургија да свештеник, владика, Патријарх или ђакон је служио Литургију, а да се није причестио. И ово је дефакто чињеница! Дакле, по ком основу он од народа тражи да пости шест дана на води и да се исповеди?

Имате манастире где се Литургија служи сваки дан – да ли свештеници ту посте нон-стоп на води и исповедају се сваки дан?! Глупости.

Ко год је имало био у манастиру зна да се они понашају по типику поста и мрса, причешћују се сваке недеље, а исповест је обавезна пар пута у години: најмање једном у посту и повремена кад неко осети потребу за тим.

Дакле, пост од шест дана на води и обавезна исповест важи само за ове „падобранце“ који дођу у цркву пар пута у години. А свима осталима је пост, исповест, подвиг и сваконедељна Литургија начин живота.

Зато је нама циљ да наша цела нација, а после и свет, постану црквени, увек морални, увек у посту и молитви, увек у подвигу, са свим својим гресима и питањима – али у заједници и на Тајној вечери сваке недеље кад славимо „недељни мали“ Васкрс.

Сложићете се да је то много теже и напорније него ли два пута у години „спремити се за причест“ – како у ствари ђаво учи људе, а тако је немогуће бити спреман за Христа.

Шта је онда теже? Шта је строжије?

Зато ви који нисте у посту сваког и целог поста, и средом и петком током целе године, одласцима у цркву једино сте обавезни да пред свештеником на исповести дате одговор зашто то нисте! Где сте и шта радите кад се не „спремате за причест“? И како радите на томе да постанете ажурнији у испуњавању дате заклетве на крштењу да ћете бити сједињени са Христом?

Ми свештеници смо литургијско свештенство, а народ је царско свештенство. Вера нам је начин живота, а не ставка на годишњој „то до“ листи коју чекирамо кад исту обавимо, па ајд сад назад на прославе, петком на сплавове и пијанке до зоре, док не дође време за мараму и „припрему за причест“, како то народ жаргонски зове. И ко је ту лицемеран?

Ко има уши да чује нека чује!