Уместо Васкрсења, уместо преумњења – ми опет срљамо у пропаст!

У цркви Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Великој Плани служен је Акатист пред иконом и моштима Светих Јасеновачких мученика.

Обраћајући се присутнима, у емотивној беседи отац Предраг је подсетио да је овај Акатист договорен пре месец дана, а да се испоставило да га дајемо баш на дан када смо сазнали да је мала Данка, двогодишња девојчица из Бора која је нестала 26. марта – убијена.

„Туга коју сви осећамо због одласка једног живота са овог света је велика. Велики је пораз наш у земљи. Сада – када се присетимо Јасеновца и све деце тамо убијене, и свих мајки које су гледале та страшна мучења своје деце и прижељкивале своју смрт, да са њима оду из оваквог света каквог смо ми креирали. Убијени рукама, ножевима, маљевима, зимом, радом, остављани да се „сунчају“, да гледају у сунце и да тако ослепе, док су мајке гледале шта им се са децом ради. Од глади, од жеђи, у огромним бројевима убијани на најсвирепији и на најтежи начин…

Овај свет смо, браћо и сестре, отпадништвом од Бога направили од раја паклом. Зло смо посејали у овај свет и ништа друго не можемо да жањемо осим таквих тешких плодова.

Када погледамо из перспективе нас људи на све ове злочине, и сва ова стања која се дешавају у свету а и код нас, овде у овој нашој земљи, схватамо да је веома тешко, јадно, неутешно и очајно место овај наш живот и ова наша земља. И не можемо ништа  друго него да плачемо. Не можемо ништа друго него да прижељкујемо бледу копију те неке правде коју ми имамо на земљи. Не можемо ништа друго него да прижељкујемо осуду злочинцима. И тако опет и опет изнова, уместо Васкрсења, уместо преумњења, уместо промене – ми опет срљамо у пропаст, узимајући на себе улогу Бога, Судије свих.“

Указујући да морамо да знамо оно што је и у Акатисту Светим мученицима описано, да тај један свирепи начин јесте био начин Васкрсења, отац је наставио:

„Видите, ми се данас налазимо у Четрдесетници Светој, страшној. Ја у рукама држим Крст. На том Крсту је распет Господ Исус Христос. Он, који је створио овај свет, Себе је прво закључао девет месеци у утробу мајке. Онда је као мали учио и са оцем правио столове и столице Јеврејима, од дасака, са лошим оруђем. Онда је проповедао три године, исцељивао, васкрсавао, лечио, и за то био затваран, био шибан, био пљуван. Они који су Му најближи били оставили су Га. Разапели су Га, ставили Му венац од трња на главу. Мучили Га и убили Га. То је наш Бог. То је голгота Његова, и наш народ прати ту голготу – стопу по стопу.“

Вративши се страдањима у Јасеновцу, тренутку кад су демони били на земљи наслађујући се онима које ће мучити у вечности, док су се анђели разлетели по небу скупљајући душе и водећи их, широм отворених двери, у Царство небеско, поново скупљене породице, поново скупљене родитеље, децу, отац Предраг је поставио и питање жртава:

„Видите како смо ми људи јадни кад причамо о броју… Колико је било жртава? А ко то зна? Ко то може икад знати сем Господа? Жртава је било на десетине милиона. Ево, за једном девојчицом плаче цела нација. И сви тугујемо. Зар кад један страда, не страда цела породица?! Сви плачемо над злобом људском и неспособношћу да се то превазиђе.

Зато, браћо и сестре, постоји и пакао. И тамо ће неко својом слободном вољом и избором отићи. И ово место, као што сам рекао, заиста би било место туге, очаја и плача да нема Васкрсења.

Причајући са људима, рекли су да треба да говоримо о Јасеновцу.

„Па зар то не копа ране, поново отвара ране, ствара бес?“, питао сам.

„Не, то исцељује.“

„Како исцељује?“

„Велики петак може ли исцељивати? Може. Када знамо да за њим следи Васкрсење, и следи недеља.“

Овај свет није ништа, браћо и сестре, до једна велика голгота, на којој свако бира своју улогу: неко ће узети крст свој и поћи за Господом, тако рекао и Он, а неко ће бити онај који ће другима стављати крстове и који ће их закивати. Свако бира своје улоге и животу“, истакао је и овом приликом отац.

„Васкрсење је наш пут, то је наша радост. И зато је Јасеновац вечно место Васкрсења. И пораз непријатељима. И показ, икона свима онима који хоће да убију друге људе – да знају да не могу убити човека, да не могу  убити душу, шта год радили. Јер ми смо заједно Царство небеско. А то знамо сви ми који смо изгубили своје најмилије. Или ћемо тек сазнати.

Нека нас Господ молитвама наших Мученика, па ето, од данас и ове мале Данке која се убраја у њих носећи тај венац мученички са собом у Царство небеско, помилује, нека угаси у нама све страхове, нека угаси у нама све бесове, нека знамо да је правда Божија, да је освета Божија, а да на нама треба да буде да идемо путем голготе и путем Крста у Васкрсење Његово“, казао је отац Предраг.

Мошти Светих мученика отац је на дар добио од Владике пакрачко-славонског Јована када је првог дана јануара ове године служио Литургију у Јасеновцу.

„Благослов Владике је да сваки свештеник који дође да одслужи Литургију, да ли са својим народом или сам, добиће мошти које може однети у свој храм. И он се моли Богу, па ето и ја недостојан му помажем у тој мисији, да Срби не забораве Јасеновац. Не тако што ће да пишу по друштвеним мрежема и да истерују правду, него тако што ће отићи тамо на Литургију. Тако што ће се причестити, тако што ће погледати тај светионик тамо и посведочити тешком болу, страдању – али и Васкрсењу. И тако што ћемо пројавити то и поручити свим непријатељима, превасходно Божијим, а онда и човечанства, да је Васкрсење јаче од смрти“, рекао је отац Предраг, подсетивши на речи апостола Павла: „Смрти где ти је победа, паклу где ти је жалац?“, и завршивши своју беседу речима:

„Христос васкрсе, браћо и сестре!“