Što se tiče Kosova i Metohije…

Bio sam kod porodice Petrović u Velikoj Hoči, ručali smo i kupili vino. Uvek gledam da kad odem na KiM noćim u Velikoj Hoči i tako pomognem ljudima kod kojih noćim. To su naši ljudi. Veoma vredna i čestita porodica. Služili su nas porodično, njihove dve ćerke i ćerka od njegovog brata. Pokušali smo i jednog našeg momka oženimo al se „Milorad“ nije dao…

Strašne su scene gde domaćinima uzimaju vino. Čisto malo da se podsetimo kako je to izgledalo u vreme Turaka i komunizma. Takav presing, na njihovu žalost, može samo da bude kontraproduktivan po njih. Mi Srbi smo specifični kad je u pitanju omalovažavanje i nepravedan autoritet. Sjedinimo se i zainatimo.

Pomoći ćemo domaćinima i sledeće godine doći kod njih u goste u još većem broju, i mi ćemo njima poneti vina a i dati pare.

Ne treba plakati niti se penjati na krovove zbog materijalnog koliko kog da boli. Ipak je to sve prolazno ali bol jeste velika. Sećam se kad su lopovi mom ocu pokrali sav alat iz radionice. Budući da je bio majstor – kad mu ukradeš alat ti si ga osakatio. Kasnije je i saznao koji mu je „prijatelj“ obio radionicu. Moram reći da je njegova bol bila velika i da do smrti svoje nije zaboravio niti oprostio to zlodelo. Sav alat u vrednosti pet hiljada maraka je pokraden. Skupljao ga je godinama i kupovao u Trstu.

No, kad su ljudi čuli, donosili su alat da nadomeste. Sećam se oca Nenada koji je doneo ceo svoj alat i poklonio mom ocu.

Vidite, iako je zlo strefilo mog oca, to je dalo mogućnost drugima da pomognu i učine milost. Samo treba toga biti svestan u trenutku gubitka materijalne svojine i ne naškoditi svom zdravlju ali i drugima. Bog će na kraju svesti račun sa svakim od nas!

Mnogo toga bih imao da vam pričam na tu temu ali o tome ćemo u jednoj od sledećih emisija… Kako prevazići materijalni gubitak.

Reći ću vam samo za kraj jednu recenicu jednog od mojih parohijana iz sela gde sam bio sveštenik.

Žali se on kako mu deda stalno radi na crveno slovo i to za inat. I svaki put nešto crkne ili se pokvari. Traktor, ili kombajn, ili tele. I kaže mi on: „Baš me briga oče, nek crkava sve samo da u kuću ne uđe!“ Rekao sam mu da me uvek pozove kad mora da radi na crveno slovo i da će dobiti od mene blagoslov.

Dugo je trebalo selu da shvati zašto se svima dešavaju loše stvari osim njemu. A on je samo rekao: „Ja imam blagoslov.“

Drugi i kad su saznali nisu me zvali jer je to ipak poniznost. Bogu, popu – kako god, ali oni nisu ponizni. I tako i prolaze. Život te nauči poniznosti.

Samo da u kuću ne ulazi…

(09.12.2022.)