Био сам код породице Петровић у Великој Хочи, ручали смо и купили вино. Увек гледам да кад одем на KиМ ноћим у Великој Хочи и тако помогнем људима код којих ноћим. То су наши људи. Веома вредна и честита породица. Служили су нас породично, њихове две ћерке и ћерка од његовог брата. Покушали смо и једног нашег момка оженимо ал се „Милорад“ није дао…

Страшне су сцене где домаћинима узимају вино. Чисто мало да се подсетимо како је то изгледало у време Турака и комунизма. Такав пресинг, на њихову жалост, може само да буде контрапродуктиван по њих. Ми Срби смо специфични кад је у питању омаловажавање и неправедан ауторитет. Сјединимо се и заинатимо.

Помоћи ћемо домаћинима и следеће године доћи код њих у госте у још већем броју, и ми ћемо њима понети вина а и дати паре.

Не треба плакати нити се пењати на кровове због материјалног колико ког да боли. Ипак је то све пролазно али бол јесте велика. Сећам се кад су лопови мом оцу покрали сав алат из радионице. Будући да је био мајстор – кад му украдеш алат ти си га осакатио. Kасније је и сазнао који му је „пријатељ“ обио радионицу. Морам рећи да је његова бол била велика и да до смрти своје није заборавио нити опростио то злодело. Сав алат у вредности пет хиљада марака је покраден. Скупљао га је годинама и куповао у Трсту.

Но, кад су људи чули, доносили су алат да надоместе. Сећам се оца Ненада који је донео цео свој алат и поклонио мом оцу.

Видите, иако је зло стрефило мог оца, то је дало могућност другима да помогну и учине милост. Само треба тога бити свестан у тренутку губитка материјалне својине и не нашкодити свом здрављу али и другима. Бог ће на крају свести рачун са сваким од нас!

Много тога бих имао да вам причам на ту тему али о томе ћемо у једној од следећих емисија… Kако превазићи материјални губитак.

Рећи ћу вам само за крај једну реценицу једног од мојих парохијана из села где сам био свештеник.

Жали се он како му деда стално ради на црвено слово и то за инат. И сваки пут нешто цркне или се поквари. Трактор, или комбајн, или теле. И каже ми он: „Баш ме брига оче, нек цркава све само да у кућу не уђе!“ Рекао сам му да ме увек позове кад мора да ради на црвено слово и да ће добити од мене благослов.

Дуго је требало селу да схвати зашто се свима дешавају лоше ствари осим њему. А он је само рекао: „Ја имам благослов.“

Други и кад су сазнали нису ме звали јер је то ипак понизност. Богу, попу – како год, али они нису понизни. И тако и пролазе. Живот те научи понизности.

Само да у кућу не улази…

(09.12.2022.)