Кад смо били мали и били само “ја”, размишљали смо и сањали о стварима које нас очекују и које би волели да нас чекају.

Кад смо почели свој живот удвоје, па почело да се размножава, да буде утроје, учетворо итд, онда су и снови и жеље почели да се умножавају. Врло брзо је са “ја” постало “ми”. А кад прође неко време, са “ми” пређе се на “они”. Тако је бар код правих родитеља.

Занимљиво је да деца као сопствене личности имају своје жеље и снове које пређу на нас. Њихове жеље постају и наше жеље. Кад нам неко говори како жели да постане пилот или фудбалер или шта већ, и машта о томе, то ускоро постаје и наша жеља и наша радост. Онда отац крене у борбу за снове своје породице. Мајка такође.

Видите како је Бог то лепо смислио. Да човек целог живота не буде “ја” него “они”. Да љубав делећи размоножава и да му живот буду други. Да служи њима.

Није ли Христос то радио? Баш то! Баш тако! Прао ноге ученицима. Рекао да ко хоће да буде први да служи свима.

Видите како је Бог уписао Јеванђеље у срца људи! И ето како ће људи познати Христа, а да никад нису чули за Њега. Испуњавајући заповести љубави и жртве ми заправо постајемо Христолики!

Како си велики Боже! Дао си нам за спасење, а и да не знамо. Опремио си сваку личност са љубављу као картом за спасење и живот вечни. Зато је Свети отац Јован Кронштатски управо схватајући то и рекао: “Господе, име Ти је љубав!”