Priroda se budi… – Otac Predrag

Mirisi i boje nagoveštavaju kraj mrtvila zime. Zeleni pupoljci stidljivo gvire čekajući sunce da blago ogreje svojim zracima njihov svileni pokrov. Vetar lagano miluje latice ranog cveća i miris nosi u daleke krajeve i sive gradove ne bi li odobrovoljio ljude da se oplemenjenom povetarcu bar malo zaraduju.

Bake uveliko spremaju bašte za sadnju rasada paradajza, paprike, krastavaca i ostalih bogodanih plodova koji su nekad krasili Edemski vrt. Muškarci su na traktorima odavno. Idu da tepaju pšenici i uljanoj repici ne bi li što pre izrasla. Neki su u voćnjacima, neki u pčelinjacima, oborima, na pijacama – trud svoj daju i u smirenju odslužuju Adamovu kaznu.

Čujem jednog starog dedu kako kajsije prekoreva što su već procvetale, upozoravajući ih na mraz koji nenadano može naići i sav plod za tu godinu pokupiti.

Pitam starinu: „Slušaju li pupoljci?“

A on mi kaže: „Radoznali su oče, k`o i sva deca. Sunce ih mami a pčele ih zovu da se igraju. Ne mogu ih zadržati nikako!“

A mi sveštenici se razleteli po malim kućnim crkvicama i krstom najavljujemo farbanje jaja i okupljanje porodice sa svih strana koje će u ime Vaskrsenja proslaviti pobedu nad zimom/mržnjom i samim paklom. Bar eto na ta tri dana Vaskrsa prekid svih dejstava i primirje za Adamov greh.

Sedeće i bašte, i njive, i vočnjaci, i pčele, i sav rad u ime Vaskrsa ta tri dana. Vrata kuće će biti otvorena, a stolovi puni šarenila cveća, jaja i ljudi. Na trenutak ćemo osetiti kako će nam u raju biti… Srce tih dana skoro da će mirno kucati. Samo će poneka baka plakati za onima koji tu nisu i nadati se ponovnom susretu sa njima.

Neka i u vašim dušama olista projava blage vesti da ćemo svi uskoro vaskrsnuti i biti zajedno sa Bogom u ljubavi naručja Njegovog sa svima oduvek i zauvek.

Hristos Vaskrse!