Poslušanje Vladike Atanasija – Otac Predrag

Kao mlad upoznao sam Vladiku Atanasija. Bio je čest gost u Vrnjačkoj Banji. Često je zadirkivao decu pitajući ih ko su i koliko imaju godina, pa je tako i mene pitao jednom: “Ko si ti?”, a ja mu odgovorih: “Sluga Božiji.” Udari me po leđima, pa reče: “Videćemo.” Tada je rekao nešto što ću pamtiti, a i posle će mi biti smernica u mom životu.

Rekao sam mu da je jedna sekta došla u Banju i pitao za njegovo mišljenje, a on je rekao: “Da sam ja trener jednog tima koji gubi neću vikati na ove što dobro igraju, već na moje što gube!”

Već tad sam prihvatio to kao poslušanje da ojačavam svoj tim i da se ne obazirem na đavolske rabote. Neka svako radi svoj posao!

Pre nekoliko godina smo se videli na sahrani Mitropolita Amfilohija. Posle Liturgije on je seo i trljao noge. Prišao sam mu i čučnuo pored njega. Predstavio sam se i, eto, napomenuo da sam za vreme litija išao peške do Ostroga i podržao litije, a on mi je odgovorio: “Bravo! Daj mi da ti poljubim ruku!”

Prepoznao sam to kao njegov test moje gordosti i odgovorio sam mu oštro: “Nećeš ti meni, nego ja tebi!” I poljubio sam mu obe ruke.

“Tako, tako”, rekao je i dao mi čašu vina koju su mu čtecovi dali kao posluženje posle Pričešća da popije: “Evo ti, popi’ ovo.”

Uzeo sam gutalj, ali mi on reče sve da popijem, te ga poslušah. Pošto je bio povoljan trenutak pitah ga da li su ovo poslednja vremena, a on mi reče: “Da, jesu teška, ali nisu poslednja.”

Vladika Atanasije mi je uvek bio blizak srcu. Moram reći da mi je bio omiljeni vladika, valjda zbog svog dečijeg duha, veoma oštrog intelekta, jurodivosti i hrabrosti. Imao je sve odlike pravog viteza i nikad nije bio bljutav. Za neke možda preslan, ali bljutav nikako…