Као млад упознао сам Владику Атанасија. Био је чест гост у Врњачкој Бањи. Често је задиркивао децу питајући их ко су и колико имају година, па је тако и мене питао једном: “Ко си ти?”, а ја му одговорих: “Слуга Божији.” Удари ме по леђима, па рече: “Видећемо.” Тада је рекао нешто што ћу памтити, а и после ће ми бити смерница у мом животу.

Рекао сам му да је једна секта дошла у Бању и питао за његово мишљење, а он је рекао: “Да сам ја тренер једног тима који губи нећу викати на ове што добро играју, већ на моје што губе!”

Већ тад сам прихватио то као послушање да ојачавам свој тим и да се не обазирем на ђаволске работе. Нека свако ради свој посао!

Пре неколико година смо се видели на сахрани Митрополита Амфилохија. После Литургије он је сео и трљао ноге. Пришао сам му и чучнуо поред њега. Представио сам се и, ето, напоменуо да сам за време литија ишао пешке до Острога и подржао литије, а он ми је одговорио: “Браво! Дај ми да ти пољубим руку!”

Препознао сам то као његов тест моје гордости и одговорио сам му оштро: “Нећеш ти мени, него ја теби!” И пољубио сам му обе руке.

“Тако, тако”, рекао је и дао ми чашу вина коју су му чтецови дали као послужење после Причешћа да попије: “Ево ти, попи’ ово.”

Узео сам гутаљ, али ми он рече све да попијем, те га послушах. Пошто је био повољан тренутак питах га да ли су ово последња времена, а он ми рече: “Да, јесу тешка, али нису последња.”

Владика Атанасије ми је увек био близак срцу. Морам рећи да ми је био омиљени владика, ваљда због свог дечијег духа, веома оштрог интелекта, јуродивости и храбрости. Имао је све одлике правог витеза и никад није био бљутав. За неке можда преслан, али бљутав никако…