Vaskršnja poslanica Vladike Mardarija Uskokovića u kojoj opisuje svoje čudesno isceljenje, onda kada su svi verovali da će umreti:

Naš narod veli da se čovek uči dok je živ. Nema većeg učitelja od ličnog iskustva. Ono je najubedljiviji učitelj života. Kako ćeš poverovati vapaju gladnog, ako sam nisi nikada gladovao? Kako ćeš razumeti jauke i bolne uzdahe bolesnika ako sam nisi nikada bolovao?

I evo, ja, vaš vladika, izlazim sa ovom mojom poslanicom pred vas, svoju duhovnu pastvu, rasturenu po licu velike Amerike, sa novim, bogatim, u mukama, bolu i dvogodišnjem neprestanom uzdisanju stečenim iskustvom, želeći da kao na ispovedi kažem ono što mi na srcu leži, ono što je ispunilo sve moje biće još jačom verom od one, koja je bila još u mladosti u srce usađena. Ispovedajući se pred vama, ja želim samo jedno, a to je da vas ukrepim u vašoj veri u Boga, koji je bio, jeste i biće, bez obzira na to, veruju li u Njega ljudi ili ne. Evo te moje ispovesti.

Jednog sunčanog dana ppe dve godine ukrašavao sam sa desetak radnika park oko manastirske crkve u Libertivilu. Odjednom iz mojih grudi poteče mlaz krvi. Tri dana lekari nisu mogli da zaustave krv. Odneli su me u bolnicu. Dva bolnička lekara su konstatovali, da su dani moga zemaljskog života izbrojani. Da bi to njihovo tvrđenje proverili, moji najbliži saradnici pozvali su dvojicu čuvenih specijalista za tuberkulozu, od kojih je jedan stari profesor medicine na Čikaškom univerzitetu. Sakupljenim sveštenicima oko moje postelje, koji su došli sa raznih strana da se sa mnom oproste, specijalisti su rekli: večeras, u toku noći, a najdalje sutradan izjutra ja imam da umrem. Sveštenici su poverovali. A i ko ne bi? To govore oni, koji su posvećeni u tajne života. Oni su ovim pre morali poverovati, što sam ja već bio izdao nalog za sahranu u manastiru, i što su temperatura i puls moga bolesnog tela dostigli tu granicu, posle koje se, po tvrđenju medicinske nauke, čovek ne vraća u život. Bio sam u predsmrtnom bunilu i nisam poznavao one oko mene. Odjednom sam, oko ponoći, tiho progovorio mojim vernim sveštenicima, koji su stajali oko postelje: „Neka jedan od vas ode u manastir, odsluži Svetu Liturgiju, donese Svete Darove i pričesti me“.

U toku te noći ja sam s vremena na vreme dolazio k svesti. U tim časovima moje usne su šaputale toplu molitvu Gospodu Hristu. To nije bila obična molitva. To je pre bio neposredni razgovor sina sa svojim Ocem. Osećao sam blagodatno prisustvo Hristovo. Ja sam se molio: „Gospode Hriste i Bože moj, ja ne marim da umrem, ne žalim da ostavim ovaj svet. Ja sam gotov da zaklopim svoje umorne oči i prestanem pred tvoj pravedni Sud verujući, da će očinska ljubav i milost tvoja oppoctiti, ako u svome zemaljskom životu nisam postupio u svemu po zapovesti tvojoj; ako nisam bio dovoljno revnosan u velikoj i odgovornoj episkopskoj misiji, koju si mi ti, kroz Crkvu tvoju poverio, oprostićeš mi, ja znam, jer je očinska ljubav tvoja neizmerna. Oprostićeš mi i za to, što sam od detinjstva svog, od svoje šesnaeste godine starosti posvetio svoj život služenju tebi, oltaru tvome i narodu tvome. Ja se ne bojim smrti; ja joj se lično čak radujem, jer će mi u tvom večnom Carstvu biti nesravnjivo lakše nego na ovoj grešnoj zemlji. Za mene prelaz iz ovog života nije prelaz u nepoznati i pust prostor, bez sadržine i smisla, već prelaz u večno tvoje Carstvo, koje si obećao svima koji u tebe veruju. Ali, ja te molim, Oče Nebesni i Gospode Hriste, izlij na mene, odanog slugu tvog, bogatu milost tvoju i octavi me na ovoj zemlji još koju godinu, da bih dovršio služenje narodu mome i Crkvi, u kojoj si me milostivo uzdigao na najviše apostolsko dostojanstvo. Želeo bih da još vatrenije propovedam Sveto Jevanđelje tvoje, da još toplije preporučim milome narodu mome, da je spasenje ljudi moguće samo kroz tebe i u tebi. Octavi me na zemlji još neko vreme, da još više ukrasim manastir velikog ugodnika tvoga, Svetoga Save, produži dane i godine moga života, ako ni za šta drugo, a ono, da pomognem moga prestarelog roditelja i njegovu mnogobrojnu porodicu, koju je šačica nesavesnih i neodgovornih ljudi sa ulice, prikrivenih plaštom cavpemenog morala, htela dovesti do prosjačkog štapa, razorivši njegovu kućnu zajednicu. Molim ti se, Gospode i Bože moj, ispuni moju molitvu, čuj me u nemoći mojoj, u ovaj noćni i predsmrtni čas. Ti cve možeš. Ti si mrtve iz groba jednom rečju vraćao u život; slepima si dodirom svojih prstiju vraćao očnji vid. Molim ti se, u ovaj noćni čas, kada očekujem rastanak sa ovim svetom, dotaci se svojom čudotvornom Desnicom moga raslabljenog tela i povrati mu obnovljeni život, koji se u njemu gasi. Učini, Gospode, da ustanem sa ove samrtničke postelje, povratim se među svoj dragi narod i propovedam mu, da si ti sa mnom čudo učinio i povratio mi život. Ali, neka bude ne moja, već tvoja volja, Gospode“.

Tim sam rečima završio svoju najtopliju molitvu, okupanu vrelim suzama, koje su slobodno kapale po mome uzglavlju i zaklopio sam svoje umorne oči. Zaspao sam i video sam čudno viđenje. Ljudi to nazivaju snom. Video sam sebe, kako skrhan bolešću, pogrbljen koračam kroz manastirsku kapiju, ka svojoj pripremljenoj grobnici. Odjednom sam nad manastirskom crkvom ugledao pravilan cvetao krug, koji se spuštao ka zemlji. Nevidljiva sila me je sve više približavala svetlom krugu. Kad sam došao sasvim blizu, raspoznao sam u svetlome krugu Sveto Pričešće Hristovo, a iz tog kruga sam čuo ove reči: „Pogledaj na one silne mase sveta s obe strane manastirske reke: oni te čekaju, idi k njima“.

Uskoro je svanulo. Probudili su me. Kroz otvorena vrata moje sobe ušao je obučen u odežde sluga Božijeg oltara sa svetim putirom u ruci. Ispovesti nije moglo biti, jer ja nisam mogao govoriti.

Sa radosnim suzama, što poslednji put primam Sveto Telo i Krv Hristovu, sa tvrdom verom u večni zagrobni život; sa verom, koja je kao nikada do tada bila ozarena blagodatnim prisustvom preblagog i milostivog, sveopraštajućeg Oca našeg nebesnog, Gospoda Isusa Hrista, ja sam se pričestio njegovog Svetog, Prečistog Tela i Krvi. I šta se dogodilo tog istog časa, draga braćo moja? Tog istog časa su se široko otvorile moje umorne oči, prosvetlio se, potamneli blizinom smrti, razum moj. Lekar, koji je toga jutra došao u bolnicu sa uverenjem, da će me zateći mrtvog, pojavio se na vratima, propustio je našeg sveštenika, koji me je tek bio pričestio, nervozno je prišao mojoj postelji, uzeo me za ruku, da bi izmerio puls i odjednom je njegovo lice ozarila radost. On je nekoliko puta ponovio pred prisutnima, da je srce odlično, puls normalan. Kad se uverio da je i temperatura normalna, dok je još prošle noći nagoveštavala svojom visinom smrt, lekar – Jevrejin je uzviknuo: „Vladika će živeti, ovo je pravo čudo Božije!“

Prošlo je od tada, draga braćo moja, dve godine i ja sam, milošću Božijom stalno napredovao u zdravlju tako da danas i lekari i svi, koji me znaju za ovih 18 godina u Americi, tvrde da nikada u životu nisam bolje izgledao nego danas.

Savest mi stalno govori: „Zašto ćutiš i ne kažeš narodu, kakvo je čudo Bog učinio s tobom?“ Dve sam godine oklevao i krio tajnu moga ozdravljenja. Više ne mogu da ćutim. Biće mi lakše, kad ovu tajnu poverim narodu svome. To ovom prilikom i činim. Verni će ovome poverovati i još više se u svojoj veri učvrstiti, a neverni će sumnjati. Ja činim svoju dužnost prema Bogu i njegovoj čudotvornoj moći…

Neobična je, dragi moji, sadržina ovogodišnje moje uskršnje poslanice, ali je neobičan i događaj, o kome javljam pastvi svojoj. Neka bi dao Bog, da mnogi izvuku duševnu korist iz ove moje ispovesti. Ona svedoči, da Bog i dan danas tvori čudesa i ispunjuje molitve onih, koji u Njega veruju.

Zato, braćo moja, molite se Bogu u svima danima života vašeg i Bog će i vama prići u pomoć u nevolji vašoj, kao što je meni prišao. A ja ću od sada produženi Bogom rok moga zemaljskog života još više posvetiti služenju Njemu i dragom narodu mome, javljajući mu još ubedljivije, da je našao spasenje u Gospodu. A umirući, mi ćemo u Njemu i vaskrsnuti.

U Ime Vaskrslog Gospoda Hrista ja kličem svima vama radosnim i pobedonosnim pozdravom:

Hristos Voskrese!

Vaš u Gospodu topli molitvenik, Episkop amerikansko-kanadski, Mardarije.

Uskrs 1935. godine u Manastiru Svetog Save, Libertivil.