Пар крстова, а на њима висе жене…

Пар крстова, а на њима висе жене…


„Где ми је мајка? Где ми је сестра?“

„Разапели су их Римљани!“

Седе младић, па заплака над судбинама њиховим. Теши га бака:

„Сине мој, не плачи и не скрнави њихову жртву. Ти не разумеш крст изгледа?!“

„Како да разумем? Шта има ту да се разуме? Па није то никаква наука. Разапели су их непријатељи и убили. Хоћу освету! Хоћу крв!“

„Крв су дале оне по узору на Њега. Тако су себе посадиле у вечности. Нису их они убили већ прославили. Господ их је Васкрсао зарад будућности са тобом.“

„Каква будућност? Какав Бог ? Њих нема више. А непријатеље ћу убити. То бар могу кад њих вратити не могу.“

„Ех, сине мој… Ништа ти не схваташ. Као размажено дете гледаш на свет. Бесниш због тога што тренутно ниси добио шта си хтео, уместо да као родитељ гледаш шта је боље за после. Само зрео човек гледа да посади данас што ће сутра брати, док размажено дете кука што нема данас. А то што сади то није за јело, а ко и једе – умре. Кад би ти сине знао значај крста радовао би се, а жалио би само што и ти ниси на њему.“

„Не разумем како можеш то причати. Па твоја ћерка и унука висе на њему. Ти си луда!“

„Ти си кратковид. Гледаш на данас уместо на сутра. Ти кукаш што их немаш данас, а ја бих кукала да их немам за вечност.“

„Зар те не боли? Макар мало!“

„Боли сине, али кад боли боље да боли сат времена него целу годину, ако се то уопште тако може мерити.“

„А смрт? Тек тако си се помирила са тим!?“

„Са смрћу немам шта да се мирим. Кад сам се родила знала сам да ћу умрети. То је ионако једино сигурно. Једино захваљујем Богу што сам стара, па нећу дуго чекати.“

„А ја? Ја да чекам?!“

„Па немаш друге него да чекаш. Али не брини. Оженићеш се, па ћеш добити децу. Она ће ти помоћи да трпиш.“

„А непријатељи? Зар да им опростим?“

„Шта имаш ти да опрашташ коме. Тај дуг није твој. То Богу припада. Рецимо да је пала са столице – да ли би уништавао све столице на свету? Била столица, старост или пак крст у овом случају, смрт долази по нас. Ехх… Јесте тежак тај растанак, али не кад знаш да није заувек. Кад верујеш онда живиш за дан поновног виђења. Богу хвала на том дару. А непријатељи су нам, ето, сурови пријатељи.“

„Пријатељи?“

„Да. Ето видиш како нас они на тежак и суров начин, који је веома опасан за њихово спасење, сједињују у вечности. Зато се молим да нема више непријатеља, већ да нам буду пријатељи. А ти, сине, љуби крст. Он је мост који нашу бол претвара у радост, и смрт у живот.“

„Како можеш бити тако сигурна да је то све истина?“

„Осећам то у души и грудима. То се не може објаснити. То је најсигурнији осећај који можеш имати. Просто знам, као кад сам заволела твог деду. Кад сам знала да сам трудна пре свих! Ах, да, истина је. Него шта. Што ти рече, није то наука. То је вера, сине. Као што верујем да ћеш и ти пригрлити свој крст. А и да није истина, сине мој, шта нам остаје? Али је светогрђе и помислити да није. Но кажем то тебе ради. Господ је Истина, Пут и Живот – и ако је Он ишао путем крста, онда је то и наш пут. Ти видиш трагедију, сине мој, а ја видим Васкрсење. Иди у свет и носи крст на грудима, у срцу веру, а на устима речи: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!“



Source link

Share this post

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Currency
EUR Еуро