Слављење крсне славе остала је непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања до данас. Почетак сезоне слава и тражење одговора на многе недоумице око обележавања славе, био је повод за гостовање оца Предрага на РТС 1.

„Слава се код нас везује за период када је породица примила хришћанство. Најстарији члан из породице узимао би име светитеља на чији дан би се крстили, и зато се зове крсна слава. То је једна лепа традиција, да ми у суштини знамо да су наши преци на, рецимо, Светог Николу или Светог архангела Михаила примили хришћанство“, рекао је отац Предраг данас у Јутарњем програму РТС-а.

Народни обичаји су се временом мењали, али се слава, као јединствена одлика православља у српском народу сачувала као највећа светиња.

“Светитељ кога славимо је наш молитвеник пред Господом. Њему се молимо да умоли Господа за нас и за наше потребе, као што се молимо и Пресветој Богородици. Људи су мигрирали, носили су своје и дочекивали су их разни други обичаји и онда је настала једна смеша народних обичаја, а црквени обред славе каква се данас прославља у неке оквире ставио је београдски Митрополит Михаило, 1862. године”, појаснио је отац Предраг.

„Слава је у суштини дељење оброка са својим најближима. Ако можемо рећи да је Литургија икона Царства небеског, где имамо Христа између нас као хлеб и вино, онда слава дође као икона Литургије, тј. икона иконе Царства небеског. На Литургију дођемо, прекрстимо се, поздравимо се ми свештеници са народом, тражимо опроштај. Пре него што се свештеници причесте тражимо једни од других опроштај, и онда кажемо: ‘Христос између нас’, ‘Јесте и биће’. Онда узимамо хлеб и вино, тј. Крв и Тело Христово. Кад домаћин са свештеником сече колач, свештеник узима колач и љуби га и каже: ‘Христос између нас’, а домаћин одговара: ‘Јесте и биће’. Значи, то је једна врста Литургије. Онда домаћин дочекује госте, послужи се жито, вино, колач, значи опет је као у цркви. И после креће агапе, тј. трпеза љубави.“

Познато је у народу кад су мрсне, а кад посне славе. И овом приликом отац је нагласио да то треба поштовати:

“Кад је Свети Никола, кажу неки људи: ‘Неће гости да ми дођу ако је на столу риба.’ Па тај који неће да ти дође ако је риба, тај боље да ти и не дође. Ако се то не поштује, то је као да молимо Светог Николу да нам помогне, а ударамо му шамар, ја тако гледам на то. Рецимо, данас је Михољдан, Свети Киријак Отшелник, пустињак, који се подвизавао, живео више у пустињи, па дође мало буде с народом, лечи људе, моли се за њих па се врати, и ми сад славимо тако што ћемо да изнесемо прасе и преједамо се. И шта ми славимо?!”

На питање како обележавати славу у савременом свету у ком се брзо живи и како гледати на све чешћу праксу да се и колач купује у пекари, отац одговара:

“Постали смо инстант генерација где, и ко има роштиљ, тај га не употребљава јер лакше је да позовемо, да нам донесу спремљено. Такви су постали домаћини, такве су постале и домаћице, и то се више изгубио компас па се иде до тог да нам колач се меси у пекари. Брашно, вода, свештеник дође и освешта водицу за славу, ако свештеник не долази узме се Макавејска или нека друга света водица и са тим се замеси колач. Какав год да је колач, руком домаћице замешен, то је наша жртва. Ми на Литургији приносимо просфору и то нам је агнец са којим причешћујемо себе и народ. То мора да меси, по обичају, жена која има благослов и нема више циклус, углавном нека бака. Исто у кући, то је Господу да се захвалимо. А ми купимо колач у продавници. Видео сам и слике побацаних колача по поду у некој пекари… А и која је поента тога да сам ја дошао да светим водицу? Десило ми се једном приликом да сам светио водицу у једној кући, помолили смо се, и ја излазим, а жена за мном проспе воду. Ја у неверици: ‘Шта уради жено, па с тим се меси колач?!’, а она ће: ‘Ми купујемо колач’. Вратим се ја у кућу па објасним све по реду… Значи, увек је Богу драже кад све ми спремимо.”

И овом приликом, отац је истакао да је најважније да се очува суштина славе.

„Мора слава да буде некако посебна. Не може човек да се не мучи, не може слава да буде само ручак, слава мора да буде нешто посебно. Домаћица и домаћин мора да се помуче. Ми смо имали једну посебну, хладну собу, где је бака чувала спремљене колаче, а ми деца улазили и кришом узимали, па нас она јури. Отац је носио колач у цркву да се пререже, па дочекујемо сви госте, узбуђени смо, па узимамо капуте, гости се послужују, то је било као једна посебна ‘кореографија’. Није спорно ни да се слава прослави у ресторану, али да се не изгуби суштина. Ви имате људе где славе и у кући а причају о политици, пуше, свађају се, више ни то нема смисла за славу.”

Постављено је и питање наслеђивања славе, пошто, по традицији, мушка деца која остају у кући наслеђују славу.

“То је као и са презименом. Женско дете се уда, узме друго презиме, њена деца се презивају како се презива њен муж и она наслеђује заједно са тим и славу. Уколико се није удала, она увек може да обележава своју девојачку славу. Увек можете да узмете да славите којег год хоћете светитеља. Моја породица је, рецимо, посебно повезана са Светом Петком. Моја супруга је слави. Ми тај дан обележавамо тако што од новца намењеног за спремање ручка, са пријатељима направимо хуманитарну акцију за некога коме је потребно, а прославимо је тако што сви дођемо на Литургију”, казао је за РТС отац Предраг.

Овом приликом најављена је и друга књига оца Пеђе, “Почуј ме САД”, која ће бити ексклузивно представљена на овогодишњем Међународном сајму књига у Београду, на штанду „Природног тамјана, на самом улазу у халу 4, а у којој су сабране беседе које је отац проповедао током мисионарења нашем народу у САД, и у којој су, на савремен начин, дати одговори на многа питања која муче данашњег човека.