Niko ne voli više Srbiju od ljudi koji trenutno žive na Kosovu, a posebno Metohiji!

Ovo kažem jer se ljubav prema zemlji može videti samo onoga trenutka kad te neko tera sa nje. Tad se vidi koliko čovek voli svoju zemlju.

Naš narod je kroz istoriju odlazio sa svoje zemlje svojevoljno tražeći bolje uslove za život, neko pod primoravanjem i pretnjama, a neko je ostao uprkos gladi, nemaštini i pretnjama. Ljubav je svetlo koje svetli tek kad mrak padne. Po svetlu sveću nema smisla paliti, već kad padne mrak sveća dobija smisao. Zato se i ljubav na iskušenju pokazuje.

Oni koji su sa svoje zemlje otišli tražeći bilji život, ako su ga našli, dužni su prema svojoj zemlji pomoći one koji su ostali, a ako ga nisu našli nek se vrate…
Oni koji su bili slabi i uplašili se i napustili svoju rodnu grudu i grobove predaka i šume i livade, dužni su obilaziti one koji su tamo ostali i davati im snage da istraju.
A pak oni koji su ostali neka se ne uzdaju u čoveka i vojsku, u novac i politiku, već neka se uzdaju samo u Boga Svevišnjega jer je On tu zemlju svojoj deci dao i tu ih rodio i brinući se o zemlji toj brinuo se o nasledstvu Boga Živog.

Moji su koreni sa Kosova i Metohije. Odatle su moji preci prešli u Crnu Goru, a posle u Srpsku do Slavonije i tako do Šumadije… Migracija je imala svoje razloge, ali to meni nije bitno. Ja sam dužan taj dug odužiti. Dužan sam obilaziti i brinuti se o svima koji tamo naseljavaju te prostore gde su se moji preci rađali. Sve je to moja kuća.

Možda sad pobliže shvatate što besedim i putujem. Ako ja i moje postojanje ne da snagu onome koji me sluša, odakle god da me sluša, onda sam se džaba rodio!