Ово кажем јер се љубав према земљи може видети само онога тренутка кад те неко тера са ње. Тад се види колико човек воли своју земљу.

Наш народ је кроз историју одлазио са своје земље својевољно тражећи боље услове за живот, неко под приморавањем и претњама, а неко је остао упркос глади, немаштини и претњама. Љубав је светло које светли тек кад мрак падне. По светлу свећу нема смисла палити, већ кад падне мрак свећа добија смисао. Зато се и љубав на искушењу показује.

Они који су са своје земље отишли тражећи биљи живот, ако су га нашли, дужни су према својој земљи помоћи оне који су остали, а ако га нису нашли нек се врате…
Они који су били слаби и уплашили се и напустили своју родну груду и гробове предака и шуме и ливаде, дужни су обилазити оне који су тамо остали и давати им снаге да истрају.
А пак они који су остали нека се не уздају у човека и војску, у новац и политику, већ нека се уздају само у Бога Свевишњега јер је Он ту земљу својој деци дао и ту их родио и бринући се о земљи тој бринуо се о наследству Бога Живог.

Моји су корени са Kосова и Метохије. Одатле су моји преци прешли у Црну Гору, а после у Српску до Славоније и тако до Шумадије… Миграција је имала своје разлоге, али то мени није битно. Ја сам дужан тај дуг одужити. Дужан сам обилазити и бринути се о свима који тамо насељавају те просторе где су се моји преци рађали. Све је то моја кућа.

Можда сад поближе схватате што беседим и путујем. Ако ја и моје постојање не да снагу ономе који ме слуша, одакле год да ме слуша, онда сам се џаба родио!