Недоумице у вези поста – Отац Предраг

У току је Божићни пост, који траје четрдесет дана, и овом приликом, због одређених недоумица које постоје, отац Предраг одговара на конкретна питања која људи постављају, појашњавајући шта се може, а шта никако не сме…

Ово је једно од честих питања: Да ли пре Литургије може да се узме прописана терапија?

”Болесници који морају да се придржавају прописане терапије имају благослов да попију лекове пре Литургије. Такође и они који примају инсулин, па морају нешто да поједу ради тога, могу појести крекер или шта већ од хране. Подвиг је једно, а лечење и терапије друго”, каже отац Предраг, и надовезује се одговором на дилему коју имају кувари и мајке које малој деци припремају храну.

”Кувари и мајке које бебама спремају храну такође имају благослов да храну пробају и то се не води под мрс. Подразумева се да се не проба цео тањир”, шаљиво додаје.

”Једном приликом мом пријатељу, који је свештеник, десило се да су детету давали млеко а оно није хтело да пије. Вришти и одбија. Водили га лекарима, али је све било у реду. На крају се испоставило да је млеко које су му давали било покварено, а они нису пробали јер је био пост.”

Како каже отац, треба схватити шта пост заиста представља, али док се не дође до нивоа да се то разуме, људи често имају грижу савести те због тога напомиње ове изузетке.

”Литургија и Причешће је лек који је потребан свима нама осуђеницима на смрт. Пост је наш принос Богу на захвалност и не смемо никако на пост да гледамо као да смо само тако достојни Причешћа, јер заправо никад Га нисмо достојни. Зато да Господ услиши и наш мали подвиг љубави према Њему.”

Када је реч о најмлађима и посту, деци до седам година отац не уводи никакав пост.

”Тек кад напише своје прво ”ја” може да крене са постом, али типа да не доручкује пре Литургије. После постепено да се повећава пост за по дан, и то никако не оптерећивати децу да посте на води, а у току поста им давати кромпириће или шта већ воле да једу. Да им тако пост буде радост, а не да им дате рецимо боранију, па да им узмете радост поста”, остаје при свом ставу о боранији отац, мада има и оних који је воле…

”Мала деца и бебе могу чак и доручковати пре Литургије, али мало нешто. Литургија траје дуго а они су нервозни кад су гладни, па им се мало да нешто да могу да издрже. Бебе не треба пре Литургије много дојити да се не деси да бљуцну после узимања Причешћа јер сте их нашопали млеком.”

Овом приликом отац скреће пажњу и на време које деца проведу на Литургији:

”Не можемо ни сами бити мирни све време на Литургији, а очекујемо од деце да буду мирна и добра, да их ноге не боле и да ћуте. Није реално. Зато малу децу доводите тридесетак минута пред Причешће. Они толико могу. Касније треба повећавати време боравка на Литургији. Кад већ мало порасту могу чак и свештенику помагати у олтару. Тако ће им време брже проћи, а они ће волети да дођу у цркву. Градимо однос са Богом у њима сразмерно њиховим леђима! Да воле Господа, пост, молитву и долазак у цркву. Ако то успете, урадили сте много!”

Оно што НИКАКО не смемо да урадимо јесте да нам буде жао да будимо дете за цркву!

”То је једино што не смете! Будите децу да иду у цркву. Нек се уче од малена да је недеља дан за Бога и ако тако навикну, где год били, тако ће чинити. Отац нек оде раније са великом децом а мајка са малом нек дође касније, рецимо. Направите ваш породични обичај. Деца ће то прихватити и заволети. А нема лепшег од тога него кад заволе Литургију! Нема веће сигурности од те него кад ти је дете у Цркви. Знаш да ће створити однос са Богом и да ће увек ићи Њему кад му је тешко. Колико би деце данас било живо да су их родитељи навадили на Бога. Да су их на време задојили Причешћем, многи би и психички и физички били здравији и живи. А да не причам о мешовитим везама које се готово не дешавају кад је неко у Литургији. Запамтите шта сам вам рекао!”

Подсећа нас отац и овом приликом да деца нису наша, већ Божија.

”Није Бог наш помоћник при подизању деце већ ми Његов! На нама је да Њему у Царство вратимо целог човека. За то ће се примати велика награда или страшна казна ако успемо или не успемо! Кад родитељи својој деци бране да посте, да иду у цркву, онда постају непријатељи и Богу и деци. Таквима Бог молитве не испуњава. Често се деси да такву децу Бог себи узме да их родитељи не упропасте, тј. њихово спасење. Зато помозимо Богу у васпитању деце који су Његов највреднији дар нама. Подарио нам је чисто биће којем ми морамо да подаримо крила, а не да га обезглавимо. Ако дете нема однос са Богом од малена, тешко ће му бити да га направи. Не немогуће, али тешко. У заостатку ће бити, па ће пржење и каљење бити јаче и учесталије. Толико онда о љубави према нашој деци. Често пута чујем родитеље како кажу: ’Боже, чувај ми децу!’ и имам осећај како Бог одмахује главом. Па зар мислимо да их ми волимо више од Њега? Баш је супротно, Бог даје децу нама и каже нам: ’Човече, чувај ми децу!’ То је исправан поглед. И ту се баш у том поверењу Бога и родитеља губи сваки страх за дете. Ту почиње да дише слобода односа родитеља и деце. Упамтите ово.”

Често питање је и да ли жена сме да се причести у току менструалних проблема…

”Нема никакве сметње за причешћивање у том периоду! Жене раније нису ишле уопште у храм у том периоду јер нису постојали хигијенски улошци и из практичних разлога. Сада је то превазиђено. То је природни процес регенерације материце у којој се зачиње живот. Многи пак тумаче да је жена тад нечиста, што није тачно! Не може бити нечисто нешто што рађа живот и доводи до благословеног стања. Нека општа препорука је да ако жена крене у цркву и тад добије, да се тад не причести због обилнијег крварења првог дана и неспремности. Дакле, то је из практичних разлога, а не зато што је жена тад нечиста. Сви смо ми, добри моји, нечисти пред Богом. Милост је Његова која нас удостојава Тела и Крви Његове. Та љубав Његова која себе даје нама ради управо превазилажења те нечистоће. Но и да смо и као анђели, ипак смо ми створени и као твар по суштини никад нисмо једнаки Богу који је нестворен. Но, то нас не спречава да нас Бог усинови и прогласи наследницима Царства Његовог па да достојно будемо део општежића Есхатона, тј. Царства будућег”, каже отац Предраг, и додаје:

”Оно што морате повести рачуна више него на списак састојка неке намернице је то да ли сте неког увредили, оговарали, сместили му, нападали га, и да ОБАВЕЗНО пре него ли приђете Светој чаши за Причешће са Господом, тражите опроштај. Али онако искрено са жељом да то више не чините, а не лицемерно, чисто да скинете то са дневног реда. Тражите и замолите за опроштај и осетићете како вам је ђаво сјахао са леђа и како вас је Господ опроштајем растеретио. Тада ће Причешће Господом имати сасвим други смисао и осећај.”

А ако вам се деси да се случајно омрсите, немојте да пљујете по улици то из уста, тај залогај поједите, а храну дајте неком другом ко не пости и наставите пост…