Nadonosci! – Otac Predrag

Dati nadu nekom nije mala stvar! Nada je ono poslednje svetlo koje sija u mraku.

Mnogo je svetala koje nosimo sa sobom svako veče, ali nekad mrak preovlada i slaba i mlaka svetla počnu da trepere.

Ljubav, i vera, i dobro, i molitva, i sva ostala svetla kadkad znaju da se ugase, jer su sva ta svetla povezana sa osobama oko nas. Kad te izdaju bližnji, u ljubav se useli sumnja i svetlo počne da se gasi. Kad te fizičko odsustvo Boga i Njegova ćutnja pomute onda i vera počinje da treperi kao list na vetru.

Svaka naša vrlina je povezana sa ljudima i kad ljudi omanu, u vrlini se rađa pitanje smisla. Ako vrline vežemo za Boga onda su one jače, ali smo mi mali da imamo povezanost anđela sa Bogom. Padamo i bivamo gaženi svako veče.

I kad dođe ta noć i sva se svetla pogase ostaje još samo jedno, a to je nada. Na njoj je teret ogroman. Opstanak ti zavisi od njene jačine, jer više ništa ne svetli i sva se noć na nju svali. U tom trenutku, ako ti dođe neko i ulije malo ulja u tu svetiljku, taj ti je život spasio. Kad ona ojača sve se ostale svetiljke pale. Ona je pokretač svih vrlina. Ona je gorivo, tj. ulje svake svetiljke.

Nažalost, mnogi u toj noći nisu imali nekog da im ulije ulja i odustali su od borbe i života… Nisu mogli više.

Zato je moj posao da ulivam kap po kap svakome ko me sluša i da mu bar nade ne nestane! Nijedan propovednik ne može, a da nadu ne nosi sa sobom.

Svaki koji nadu gasi strah unosi i ubicom se može nazvati! Svaki koji sumnju i mrak propoveda taj nadu rasipa i bez obzira čije ruho nosi, znaj da je agent demonski!

Nadonosci su nasušni davaoci životne snage koji hrane duše ljudi i pomažu im da izdrže još malo. Zato ne počinjem rečenice nikad sa rečima: „Bojim se da je…“, već „Nadam se da će…“

„Nadanje je moje Otac, pribežište moje Sin, zaštita moja Duh Sveti, Trojice Sveta slava Ti.“ (Sveti Joanikije)