Надоносци! – Отац Предраг

Дати наду неком није мала ствар! Нада је оно последње светло које сија у мраку.

Много је светала које носимо са собом свако вече, али некад мрак преовлада и слаба и млака светла почну да трепере.

Љубав, и вера, и добро, и молитва, и сва остала светла кадкад знају да се угасе, јер су сва та светла повезана са особама око нас. Kад те издају ближњи, у љубав се усели сумња и светло почне да се гаси. Kад те физичко одсуство Бога и Његова ћутња помуте онда и вера почиње да трепери као лист на ветру.

Свака наша врлина је повезана са људима и кад људи оману, у врлини се рађа питање смисла. Ако врлине вежемо за Бога онда су оне јаче, али смо ми мали да имамо повезаност анђела са Богом. Падамо и бивамо гажени свако вече.

И кад дође та ноћ и сва се светла погасе остаје још само једно, а то је нада. На њој је терет огроман. Опстанак ти зависи од њене јачине, јер више ништа не светли и сва се ноћ на њу свали. У том тренутку, ако ти дође неко и улије мало уља у ту светиљку, тај ти је живот спасио. Kад она ојача све се остале светиљке пале. Она је покретач свих врлина. Она је гориво, тј. уље сваке светиљке.

Нажалост, многи у тој ноћи нису имали неког да им улије уља и одустали су од борбе и живота… Нису могли више.

Зато је мој посао да уливам кап по кап свакоме ко ме слуша и да му бар наде не нестане! Ниједан проповедник не може, а да наду не носи са собом.

Сваки који наду гаси страх уноси и убицом се може назвати! Сваки који сумњу и мрак проповеда тај наду расипа и без обзира чије рухо носи, знај да је агент демонски!

Надоносци су насушни даваоци животне снаге који хране душе људи и помажу им да издрже још мало. Зато не почињем реченице никад са речима: „Бојим се да је…“, већ „Надам се да ће…“

„Надање је моје Отац, прибежиште моје Син, заштита моја Дух Свети, Тројице Света слава Ти.“ (Свети Јоаникије)