Možete mi uzeti samo ono što za mene postoji…

Ono što ne postoji to mi ne možete ni uzeti.

Za devedeset devet posto Srba Kosmet ne postoji. Ne postoji jer nisu bili tamo. Nemaju nikog tamo da mu odu, niti imaju neku svetinju da se u njoj Bogu pomole.

Nemaju jer ne idu. A kad bi otišli onda bi videli koje je nasledstvo njihovo. Videli bi da imaju hramova više nego molitvi. Da imaju rodbine više negoli u rodnom gradu. Videli bi odakle su potekli i oko čega se diže cela frka…

Za isti taj broj Srba ni Jasenovac ništa ne znači. Da im znači otišli bi bar jednom tamo na Liturgiju. Ovako su to sve „mesto na papiru“ koja oni vole da imaju isto na papiru. Nemaju živ odnos sa ljudima i mestima.

Taj nemar je nebriga koja sigurno vodi u zaborav. Ali nije to samo pitanje našeg odnosa sa Kosmetom i Jasenovcem već i sa svetom uopšte. Prestali su Srbi da idu na slave, a i da slave. Odriču se kolača.  A i neki koji slave idu u kafanu da jedu i piju u ime svoje slave.

Crkve u Srbiji su prazne. Škole i vrtići ubrzano izumiru. Jedino se groblja šire. Porodilišta uvek slobodnih kreveta. Matičari se bave razvodima a ne venčanjima. Sveštenici umesto da venčavaju i krštavaju samo sahranjuju i opevaju.

Jedino prosperiraju kockarnice, kafići i apoteke. Prijateljstva su zamrla, kumstva su se zaboravila, a rodbina odrodila.

Nije problem u svetu dragi moji, već u nama. Živo je samo ono što mi oživimo u našem životu. Ako pak nama ovo sve ništa ne znači, zašto se ljutimo što nam uzimaju oni kojima to znači?

A da nam znači, pa i da nam uzmu (na papiru), nama i dalje niko ne bi mogao to uzeti jer je to naš život ko god da je vlasnik (papira), dok ja to uživam.

Da tamo gledamo, ko bi nam ikad mogao išta uzeti? Kosmet bi bio pun Srba, i sve crkve i manastiri, sve kuće i domovi srpski, vinogradi i njive rodne… Ko bi mogao reći da to nije naše? Ko bi smeo reći da to nije naše? Kako bi dokazao, pa sve i da donese papir o posedu? Ovako i bez papira mi smo ga se odrekli jer tamo i ne idemo.

Jasenovac je takođe naš kad tamo i idemo. Mi se pridružujemo mučiteljima naših predaka kad zaboravljamo žrtve njihove. A to sećanje ne živi u udžbenicima i na društvenim mrežama, već u našem odlasku tamo. Odlaskom u Jasenovac mi obilazimo grobove, odajemo počast i objavljujemo Vaskrsenje. Tako bi zadobili blagoslov Božiji i Njegovih svetih.

Umrlo je sve što u nama ne živi. Proživite ta sveta mesta…

Evo ide post. Eto vam prilika. Idite u Jasenovac i na Kosovo i Metohiju na Liturgiju. Dajem vam poslušanje, vama koji marite, da odete u toku posta na Liturgiju tamo. Posle ćemo pričati  o tome šta ste doživeli i kako vas je blagodat zapljusnula. Šta ste shvatili i spoznali. I kad ćemo opet ići. Pričaćemo kao neko ko je bio tamo, dostojno licem u lice.

Videćete kako oživljava sve to što je mrtvo za nas i koliko je papir nebitan za one kojima je to život! Osetićete veliko olakšanje što za vas ta mesta nisu samo mesta i što vam nisu uzeta i to što samo ne pričate o nečemu što ne razumete.

Neka ovo bude vaš podvig u toku posta. Za ostalo će se Gospod pobrinuti.

„Gde je blago vaše, tu je srce vaše.“ (Mt. 17(6:21)