Mnogo je oluja bilo kroz celo čovečanstvo kroz istoriju…

Ako gledamo na nacionalistički i plemenski identitet onda rast jedne nacije može da se zasniva na povremenim olujama prema protivnicima, ali smo onda u problemu.

Prvo, Bog na svoju decu koju je stvorio na zemlji neće gledati po zastavama i bojama već po srcu i delima ljubavi. Olujotvorci i oni koji u tim uraganima učestvuju su likom isti kao i fariseji koji su Hrista hteli da razapnu, i Rimljani koji su tu njihovu misao sproveli.

A drugo, što sledi iz prvog, je upravo ono što su ti neljudi tom prilikom rekli: „Krv njegova na nas i na decu našu!“ Upravo je i to problem. Da potomci onih koji su oluje pravili će ispaštati, a samim tim i budućnost nacije u čije su oni ime govorili da se bore. Ne može otac ubijati tuđu decu a da neguje svoju, i u isto vreme traži blagoslov za svoju decu.

I na kraju krajeva, jedina budućnost svake nacije nije u državama i njenim granicama već u Carstvu Božijem. Hristos i sam govori kad zapoveda apostolima da idu svuda i da propovedaju, pa kaže da nema više ni Grka ni Jevreja, ni roba ni slobodnjaka, već da smo svi jedno u Hristu.

Ova zemlja je videla mnogo zverstava od strane svih. Svako je zapisano. Svako će biti ispravljeno. Svako robijano što nije pokajano. Nijedno dužno nebo zemlji ostati neće. Ali je i videlo divnih i svetih dela gde su neprijatelji jedni druge sakrivali, pomagali itd, i ta su dela nabom zapisana. Cela istorija je jedan zapis pod koji ćemo svi stati jednog večnog dana, samo što će nekom biti večna noć.

A nacije… Šta su one?

One su male/velike porodice koje dišu svojim identitetom. Svojom istorijom ispisuju stranice zapisa i blagosiljaju ili kunu pokolenja u budućnosti.

Kao i u svakoj porodici tako i u nacijama postoje oni koji su se isticali malo više u dobru ili u zlu. Kad gledam na nas Srbe, ja gledam kao na narod Svetog Save. A to znači da će Sveti Sava izići sa svojima pred Gospoda i reći: „Ovo su moji, Gospode! Sudi meni kako i njima!“

Koliko je samo divnih primera bilo u našoj istoriji – ponosnih, dostojanstvenih, hrabrih, svetih… Zaista mi se lice ozari kad se setim toga. Setite se Srpsko-bugarskog rata kad su naši dedovi prekinuli rat i propustili humanitarnu pomoć i pridodali još pomoći za neprijatelje, pa je zbog toga u holu Crvenog krsta u Ženevi na tabli napisano: „Budi human kao što je Srbija bila 1885.“

To je viteška borba, kad do borbe već mora da dođe.

Mnogo svetitelja, vitezova sportista, genijalaca je izrodio naš narod. Šarena je tapiserija naša. Ali od svih boja ima i crnila. I među nama su postojali ubice, mrzitelji, secikese, izdajice, izjelice, a i biće ih dok je sveta i veka. Za to nam ostaje pokajanje i to upravo zbog blagoslova Božijeg za decu našu.

Neću komentarisati druge. I sebi smo sami dovoljni za analize i to vekovne. Propatio je naš narod kroz vekove. Ako je postojao jedan narod koji je izmislio bore na čelu to smo onda bili mi. Žuljeve na rukama i ožiljke na srcu…

Ne pišem ovo da se hvalim ili da kudim, već da bar jednu boru saberem na našim licima u vezi naših dela i koraka. Zapitajmo se nad pitanjem našeg Svetog Lazara kad pita za koje smo carstvo opredeljeni? Upozoravajući nas da je zemaljsko za malena carsto, a nebesko večno i doveka.

A oluje… One koje su bile ne smemo zaboraviti. Ne osvete radi već da nam se ne ponove. Trebamo oprostiti iako nam niko nije tražio oproštaj. Zašto to?

Gledao sam celog života mog oca kome su kuću uzeli u toj oluji. Nije mogao da oprosti, da ostavi te blokove i malter. Da nastavi sa decom svojom. Bolelo ga je do kraja života. Ta ljuta rana ga je na kraju i ubila.

Pre neki dan je trebalo da sahranim čoveka koji nije kršten. Izbegao iz Hrvatske pokušavajući da nađe dom negde drugde. Sa devet gelera u sebi i tom gorčinom ubijao se alkoholom dok nije umro. Poslednji udarac porodici zadao je on time što je nekršten umro, pa mu ni sveštenik nije mogao doći na opelo.

Moj otac se krstio kad je sa fronta došao. Od alkohola smo ga izbavili. U crkvi se venčao i povremeno pričešćivao, ali rana ga je bolela.

U kući kod tog jadnog čoveka, kad sam dolazio da svetim vodicu, na zidu sam video da stoji samo jedna slika. Slika nezavršene kuće od blokova i maltera. Osetio sam bol koja izvire iz te slike. I ja sam svoju kuću izgubio kad i moj otac. Rekao sam im da skinu tu sliku, ali nisu. Ostala je i kopala stare rane dok poslednja žrtva te oluje nije otišla.

Moj otac je bio na frontu u Belom Manastiru i zauzeo je kuću od jedne hrvatske porodice, koja se iselila, govoreći: „Vi ste meni uzeli kuću, i ja sam vama. Sad smo kvit!“ Ali moj deda Ljubomir na našoj slavi ’94. godine mu je rekao: „Dule, vrati tu kuću. To nije tvoje. Oteto prokleto!“ I moj otac je vratio, ostavio teškog srca. Eto šta ti je naš čovek. Ti mu uzimaš, a on ti daje!

Posle sam čuo za Svetog Porfirija, Kavsokalivita – palikuća koji je palio kuće gde je živeo. Podvizavajući se podizao je kućice od šiblja, i taman kad se navikne on zapali i ide dalje. Kažu da je to najveći podvig, ne navikavati se na mesto, nemati kuće osim neba i zemlje i Boga nad svim Nebesima. Eto… Našem narodu su drugi kuće palili.

Zbog svega ovoga vam kažem: Ostavite se prošlosti. Gledajmo sebe danas. Izbacimo sav otrov i gorčinu nas radi. A oni koji su nas gazili, neka se pokaju.

Jer rekoh: Nebo sve pamti! Nemojte da nebo zlopamti nama…