Ми из унутрашњости идемо за Београд само кад морамо код лекара…

А ја, ето, Богу хвала, и тамо имам своје. Вредне пчелице на реуматологији, које се труде да својим животом људима олакшају патњу. Но, то није лако…

Неко би рекао да раде за паре. Ах, не знам за које би паре неко тамо или на многим местима радио. Ако попричате са лекарима видећете да иза одлуке да то постану стоји искрена жеља да неком помогну. Многи су, гледајући болесне у кући, постали врхунски лекари. Можда нису помогли својима у кући, али су помогли многима. Преко таквих Бог чини добро у свету.

Но, има и оних који падну и посрну. Кажем, није лако. Људима помогнеш, оду и нико ти не каже хвала, а други само долазе. Мука их натера, а свакоме је своја најпреча, па се често чују тензије и проблеми. И није само то…

У болницама свако своју кућу доноси са муком својом, па је та кућа постала сабирни центар многих кућа, образовања, васпитања. Одржати ту велику кућу није лако. Проблем је то…

Зашто проблем?

Зато што се негде успут изгуби свест о томе шта је заједница и кућа свих. И онда уместо да олакшамо, ми отежамо и себи и другима. И онда се изгуби и смисао за реалност, па човек коме се често ласка умисли да је важан и битан и да се без њега не може, мисли да има тапију на туђе животе и почне да се понаша бахато, газећи преко живих људи. Не иде то тако… И то су нечија деца и нечији родитељи.

Сећам се у старим филмовима кад неко заслужи казну они помере децу да не гледају, а ми ето данас без кода и поштовања газимо све. Ко да имамо толико тога, па се бахатимо и  ватру ложимо с људима, рачунамо имамо их још. Не може то тако. Људи су то. Личности.

Свако тражи да буде поштован и вољен. А поготово онај ко за себе говори да је први. Тај треба да служи другима, попут Исуса Христа, а не да бичује друге. То се односи и на начелнике, на директоре, докторе, сестре и народ који ту борави…

Болница је свето место. Колико ту има радости и туге у истом дану… Неко је умро, а неко се родио. Некоме је речено да је излечен, а некоме да је болестан. Ту људи под силом нужности мењају навике и карактер. Ту се ломе и кале. Ту се улази са страхопштовањем! Болнице су уједно и најосетљивија места за преумњење.

Ти који ту раде су једнаки анђелима. По делима и речима који лече или секу. Мени су мелем, а неком мач. Тешко онима који ту сасеку нејаке. Благо онима који ту помогну слабима. А сви из муке долазе…

Драги моји доктори и сестрице наше… Хвала Вам од свег срца за свако ваше добро дело. Ако сте неког повредили кад и покајали се, не брините се. Ето вам у чекаоници нова шанса да то исправите. Нас ће увек бити свакаквих који од вас тражимо немогуће, а очекујемо бар људскост. Не брините се за плату. Бог гледа. Он ће вам све надокнадити. Имајте стрпљења за нас. И опростите нам на грубостима и непоштовању.

Још једном, од срца велико ХВАЛА!