Јутрос сам на Литургији држао беседу у цркви и причао о делима Светог Николе. Да је он велики, а ја ? Колико ја личим на њега? Синоћ сам видео писмо мале Маше из Лепосавића које је сакрила испод јастука. Њена мајка га је нашла кад се вратила са барикада јер данима су тамо на дежурству. Спремао сам се да после Литургије идем код баке на славу. Па зар ја да једем у топлом а да наш народ на барикадама се мрзне?! Стаде ми кнедла у грлу. Кад сам се сетио фломастера… Ух… Идем ја на КиМ. И тако сам одлучио.

Куписмо пакетиће у Крагујевцу, онда у Краљеву из ДИС-а дадоше још помоћи и кренусмо даље. Административни прелаз је затворен, па смо преко шума и села заобишли КФОР. Све због фломастера! Шта нам Маша направи са фломастерима и писмом својим… Боже мој, Боже мој. Зар да дете данас нема фломастере?! А не, поред мене живог.

Маму Јелену смо нашли на барикадама. Посетио сам те људе и попричао са њима. Кажу да им је само потребно да покажемо да мислимо на њих. Толико могу… Не знам за вас. То ви знате.

Онда смо дошли и изненадили малог Максима и Машу. Српске душе мале. Осмеси вам све говоре.

Ето, док пијемо чај гледамо како Маша црта. Морао сам да дођем и то све са породицом. Зар моја деца да не буду овде данас?!

Поздрав са најлепшег места на целом свету! Нашег Косова и Метохије са нашим народом!

о. Предраг, 19. децембра 2022.