Kako je čovek sam sebi dao trpljenje bez potrebe…

U početku nije bilo bolesti. Svet je postojao savršen. No u čoveku se gordost probudila da može biti veći od Boga. Onaj žalac koji je od Satanaila učinio Satanu. I sad čovek pati. Mora da trpi. Nema druge. No, ima i u tom trpljenju nečeg posebnog. Upravo ta naša kazna za pad je i ujedno lek protiv gordosti.

Retki su ljudi koji su u muci i bolesti gordi. Možda gnevni, tužni, ali teško gordi. Ima ih, ali ne mnogo. Ti što su i u bolesti gordi neka im se Bog smiluje. Ako ih bolest ne može smiriti pitam se može li išta drugo?

No, kad je čovek jak, zdrav i prividno moćan, on onda misli da se sve oko njega okreće, ali kad bolest zakuca on onda mora da trpi. To trpljenje čoveka restartuje. Dato mu je na smirenje. Čuva ga od svojeg ja. Zato nema na svetu zdravog čoveka, već donekle zdravog sa tendencijom pogoršanja istog.

Teško onima koji su većinu života proveli u zdravlju. Kad dođe trpljenje po svoje, a oni se nisu navikli, onda će biti gneva i tuge i za njih i za one oko njih. Biće da ih je Bog „kaznio“, da im nije ispunio što im je „obećao“. A Bog nikom od nas ništa ne duguje. Samo smo mi ti koji i u bolesti trebamo biti zahvalni na zdravim danima a i što nije gore, a uvek može. U tim trenucima ne roptati na Boga i druge, već sa smirenjem dozvoliti svom telu da se oporavi da bi nastavilo u ovom životu da nosi naša nova pokajanja, podvige, dobra dela i život svoj i tuđe.

Ako ste u takvoj poziciji, kao i ja sad trenutno, gledajte na to kao na novu godinu. Dat ti je odmor i trenutna pauza da malo razmisliš o svemu pa da budeš još bolji, mudriji i pametniji. Ali i odgovorniji prema svome telu. Jer to telo nosi dragocen teret kroz život. Ono je barka koja je fizički u kontaktu sa zakonima života i potrebno je da što duže bude na moru i tako nam da više vremena da učinimo više dobra.

Boravak na Malti me je tome naučio. Gledam kako kapetani vade svoje brodove na dok i stružu so i naslage svega i svačega, pa farbaju i lakiraju da im potraje brod što duže. E to je kao i kad se brinemo o svom telu. Da dušu našu održi na pučini i u borbi što je duže moguće. A čovek i posada broda… E, to je duša. Ali bez posade brod je samo lutajuća olupina, a bez broda posada je mrtva u dubinama morskim.

Zato naša odgovornost prema našem telu jeste važna i bitna, ali ne bitnija od potrebe prema duši. Ali eto… Katkad i nas duhovne ljude trpljenje poseti u bolesti. Pa iako u bolu i teškoći tereta, osmeh i radost i dalje moraju da sijaju iz nas. I da ne zaboravimo reči Gospoda našeg Isusa Hrista „ko istrpi do kraja, taj će se spasti!“

Eto… Htedoh podeliti sa vama i o čemu sad razmišljam dok ležim i dok mi nedostaje odlazak na Svetu Liturgiju.

Trpi… I raduj se novom danu. Budi zahvalan na svemu, pa i na lekciji trpljenja.

(naslovna fotografija: Sveti Nektarije Vitalis, duhovno čedo Svetog Nektarija Eginskog)