Kако је човек сам себи дао трпљење без потребе…

У почетку није било болести. Свет је постојао савршен. Но у човеку се гордост пробудила да може бити већи од Бога. Онај жалац који је од Сатанаила учинио Сатану. И сад човек пати. Мора да трпи. Нема друге. Но, има и у том трпљењу нечег посебног. Управо та наша казна за пад је и уједно лек против гордости.

Ретки су људи који су у муци и болести горди. Можда гневни, тужни, али тешко горди. Има их, али не много. Ти што су и у болести горди нека им се Бог смилује. Ако их болест не може смирити питам се може ли ишта друго?

Но, кад је човек јак, здрав и привидно моћан, он онда мисли да се све око њега окреће, али кад болест закуца он онда мора да трпи. То трпљење човека рестартује. Дато му је на смирење. Чува га од својег ја. Зато нема на свету здравог човека, већ донекле здравог са тенденцијом погоршања истог.

Тешко онима који су већину живота провели у здрављу. Kад дође трпљење по своје, а они се нису навикли, онда ће бити гнева и туге и за њих и за оне око њих. Биће да их је Бог „казнио“, да им није испунио што им је „обећао“. А Бог ником од нас ништа не дугује. Само смо ми ти који и у болести требамо бити захвални на здравим данима а и што није горе, а увек може. У тим тренуцима не роптати на Бога и друге, већ са смирењем дозволити свом телу да се опорави да би наставило у овом животу да носи наша нова покајања, подвиге, добра дела и живот свој и туђе.

Ако сте у таквој позицији, као и ја сад тренутно, гледајте на то као на нову годину. Дат ти је одмор и тренутна пауза да мало размислиш о свему па да будеш још бољи, мудрији и паметнији. Али и одговорнији према своме телу. Јер то тело носи драгоцен терет кроз живот. Оно је барка која је физички у контакту са законима живота и потребно је да што дуже буде на мору и тако нам да више времена да учинимо више добра.

Боравак на Малти ме је томе научио. Гледам како капетани ваде своје бродове на док и стружу со и наслаге свега и свачега, па фарбају и лакирају да им потраје брод што дуже. Е то је као и кад се бринемо о свом телу. Да душу нашу одржи на пучини и у борби што је дуже могуће. А човек и посада брода… Е, то је душа. Али без посаде брод је само лутајућа олупина, а без брода посада је мртва у дубинама морским.

Зато наша одговорност према нашем телу јесте важна и битна, али не битнија од потребе према души. Али ето… Каткад и нас духовне људе трпљење посети у болести. Па иако у болу и тешкоћи терета, осмех и радост и даље морају да сијају из нас. И да не заборавимо речи Господа нашег Исуса Христа „ко истрпи до краја, тај ће се спасти!“

Ето… Хтедох поделити са вама и о чему сад размишљам док лежим и док ми недостаје одлазак на Свету Литургију.

Трпи… И радуј се новом дану. Буди захвалан на свему, па и на лекцији трпљења.

(насловна фотографија: Свети Нектарије Виталис, духовно чедо Светог Нектарија Егинског)