Како да (не) кажем?! – Отац Предраг

Ух…
Како да кажем шта осећам? Како да не кажем?

Гостујем свуда, а нико ме не пита како сам. И боље… Дуго би трајало објашњење онога што осећам. И то је било далеко и дубоко пре ове трагедије. Причам годинама. Пишем, држим предавања, отварам налоге, радим све само да дођем до што већег броја родитеља и деце не би ли дао утеху или променио нечије срце.

Годинама висим на свим страницама, али очигледно не довољно предано, и споро. Не марим што ме други вређају називајући ме „дигиталним“ свештеником или пак „јутјубером“. Мој циљ није моја слава нити част, већ да Господу приведем оне неутешне. Да им пошаљем речи Његове, да они уморни дођу к Њему, да ће их Он одморити и да је Његов јарам благ.

Иако је вас много и мени је због тога веома драго, ја ипак не могу да се не осетим кривим и пораженим због ове трагедије, а и оних који трају годинама у виду занемаривања, мржње, абортуса, развода, превара, неваспитања, нецрквености, пуних кладионица, распуштене деце, погрешног учења итд. Ово што се десило је само ескалација свега тога и што ме још више ужасава је помисао да је ово можда тек почетак.

Ђаво нам се смеје кроз нашу децу због наше безбожности. Зарад новца смо напустили децу и оно једино шта је њима потребно – љубав породице и утеха Божија!

Молим вас који читате ово да ми помогнете у мисији да дођемо до што већег броја деце и родитеља! То је наша обевеза! Ако смо једно дете данас спасили, спасили смо све. Ако смо једно дете данас изгубили, све смо изгубили!

Ето, погледајте: осморо дивне деце и још много других испашта због једног изгубљеног! А бојим се да помислим да нам је ово требало да дођемо себи, а још више уздрхтим од помисли да нам ни ово неће бити довољно да променимо оно што морамо!
Нека нам Господ да снаге и мудрости за ту промену!