Када смо заборавили да слабима не треба судити?

Недостатак радости није увек пројава гордости, незахвалности и мрачног карактера коме се често показујемо као неумитне судије, просипајући светоотачке изреке извучене из контекста. Некада је то просто последица измучености дугим периодима траума, несрећних околности, или је физиолошки условљено грађом.

Нисмо створени по истом калупу и због тога не треба да судимо онима који су слабији од нас, нити себе да сврставамо у табор духовне елите само јер смо створени као јачи. Напротив – онај ко се више труди и страда, макар носио мањи крст, примиће већу награду од оног ко с лакоћом подноси нешто што би другога сломило.

Неко има више снаге, па може већи крст носити, док се други слама под тежином много мањег. То не значи да је размажен. То значи да је слаб. Мали брат Христов. Мали христос коме је потребан други Симон Киринејац да му помогне да понесе крст.
Но то увек касно увидимо.

Када смо заборавили да слабима не треба судити? („Јер кад учинисте једном од ових малих – Мени учинисте.“)
Кад смо то поверовали у безбожничке филозофије овога света да је човек апсолутни господар живота и смрти, и свега видљивог и невидљивог у своме животу?

И зашто, зашто, зашто упорно заоборављамо да је некад нечија слабост заправо кушање нашег срца: шта ако нас Бог испитује – или боље речено – пружа нам прилику, да би видео хоћемо ли другоме пружити руку помоћи или ћемо га гурнути још дубље?
Шта ако смо ми та Божја рука помоћи, која одбија послушност Глави и гура на дно другог уместо да га извлачи из воде?

Речи: „У тамници бејах и не посетисте Ме, гладан бејах и не нахранисте Ме“, не морамо увек схватити буквално. Ако и не можемо неког посетити у тамници, ако данас нема логора – али увек ће бити тамница унутар душа људских, увек тамних собичака у које се плашљиво повучемо повређени од света, увек ће бити душа гладних утехе и речи Божије. Увек ће непријатељ рода људског мраком обавијати хришћанске невесте заточене у земљаним сасудима.

Када смо то изгубили милост, а када саосећајност из које се милост рађа?
Где је то братољубље о коме слушамо проповеди?
Зашто не спроводимо веру у дело и чинимо је мртвим словом на папиру?
Брукамо Господа пред лицем незнабожаца!
Пуна су нам уста речи о миру и љубави, али делатно мало разумевања показујемо у односима са ближњима, па сопственим поступцима чешће ширимо неверје него ли веру.

Није ми намера икога да вређам и молим за опроштај свакоме коме ово смета.
Жеља ми је само да свако од нас, ко се усуди да себе назове хришћанином, не допусти себи да разапне изнова Христа у себи и другоме.

Старац Јефрем Аризонски