Извештај из парохије (други) – Отац Предраг

Данас сам био у дому Радојковића. Станиша је онемоћао. Бори се као лав да истраје и победи болест, па да својима још потраје. Неће да каже, али му у очима видим да се моли само сина да ожени. Да зна да и он има неког о коме ће се старати и леп брак попут његовог.

Није навикао наш човек на немоћ. Кад сте у селу, а и уопште домаћин, онда све о вама овиси. Некад човек мисли да превише о њему овиси па заборави Бога, али Станиша није такав. Зна он за ред и ко је у животу глава.

Зна наш човек, без обзира што не иде често у цркву, да је Бог на небесима, а да смо ми штафете добрих дела и ништа друго. Ту смо да оремо земљу и у њу посадимо своје тело. Ту смо да преоремо и небо и вазнесемо се по васкрсењу. Али да је лако, није!

Кад нас ухвати немоћ и стисне болест и искушење онда страх навире. Онда се покаже права мера човека, а то је да смо прах земаљски. Али то је и шанса да људи око нас покажу своју меру. Да нас обиђу, помоле се за нас, утеше и припомогну. А кад је кућа пуна и богата људима као што је то кућа Радојковића, онда је све лакше.

Исповедио сам га и причестио. А онда смо пар сати причали о окупљањима, весељима и прошлости. Радојковићи су већ две књиге написали о својој породици. О сваком члану понаособ и ономе шта су нашли из историје. Заиста дивно породично наслеђе.

Нека би Свети Трифун, молитвеник пред Господом оних слабијих и онемоћалих – поготово сељака и домаћина, био на помоћ Станиши. Спомените га у својим молитвама…